Blizina gradova, reka Lab, plodno zemljište, istorijski značaj su samo neki razlozi koji govore u prilog tome. U selu postoji ambulanta, osnovna škola, crkva. Zbog svega navedenog, Babin Most je u prošlosti bilo mesto u kome su ljudi rado živeli i boravili u njemu.
Tako je bilo nekad. Iako na idealnom mestu, trenutna situacija je daleko od idealne.
Unazad dve decenije, Babin Most se, kao i većina sela na Kosovu i Metohiji, suočava sa odlaskom mladih ljudi. Razlozi su brojni, ali se uglavnom svode na to da selo, osim mogućnosti bavljenja poljoprivredom i četrdesetak radnih mesta u javnim ustanovama – ambulanti i osnovnoj školi, nema šta drugo da ponudi mladima.
Stariji meštani imali su sreću da budu deo vremena kada je ono doživljavalo procvat i pružalo sve što je ljudima trebalo za kvalitetan život.
Dragan Bojković razliku u odrastanju prethodnih i današnjih generacija u Babinom Mostu bez obzira na to što selo naseljava manji broj Srba nego pre, vidi u digitalnim tehnologijama i tzv. novom dobu, ne praveći razliku između dece koja odrastaju u drugim selima Srbije:
„Samo odrastanje moje i mojih unuka može se reći da je identično. Dečji nestašluci su bili i tada i sada isti. Međutim, sada je atomsko doba, naše igre su bile drugačije, igrali smo fudbal, žmurke, mnoge duhovnije igrice. Današnja deca i moji unuci igraju se telefonima, manje idu u prirodu i manje su aktivni.“
Ipak, naglašava, da im je sloboda kretanja ono što im najviše nedostaje. Vreme provode baveći se poljoprivredom.
„Radimo malo baštu, ali s godinama se čovek sve teže kreće i teže funkcioniše. Najviše nam fali sloboda kretanja.“
Školi potrebni računari, omladini kultura i sport
Osnovna škola u Babinom Mostu, nosi ime čuvenog srpskog pesnika Milana Rakića. Školu pohađa oko stotinak učenika u svih osam razreda. Nastava se odvija u dve smene.
Učiteljica Milanka Lazić kaže da se deca iz Babinog Mosta ne razlikuju mnogo od svojih vršnjaka iz urbanih sredina.
„Svako dete je po sebi individua. Naša deca se puno ne razlikuju od dece iz ostalih seoskih i gradskih sredina. Pojedincima fali samopouzdanje, samokontrola, samostalnost u radu.“
Kaže da školi nedostaje sala za fizičko vaspitanje, ali i računarska oprema. Na pitanje šta je ono što bi unapredilo kvalitet nastave, kaže:
„Ako kažemo kvalitet nastave, onda mislimo na veliki broj činilaca koji utiču na nju. Deci fale očigledna nastavna sredstva uz pomoć kojih bi mnoge stvari shvatila bolje. Jer nije isto odrediti nastavnu jedinicu teoretski i uz pomoć nastavnih sredstava. Nedostaje još sala za fizičko vaspitanje, računari i sve ono što jednu školu čini modernom.“
Deca manje brinu o kvalitetu nastave, i kvalitetu prostora u kome pohađaju istu. Njih mnogo više zanima igra i druženje, pa je njima njihova škola najbolja, dok god im to pruža.
Šta im najviše nedostaje i da li su nastavnici strogi, otkriva nam Anđela Petković:
„Najviše što fali mojim drugarima i meni je sala za fizičko i kabineti za određene predmete. Nastavnici su strogi ukoliko je neko od nas nemiran na času, ali se prema nama ponašaju kao prema svojoj deci.“
Iako je posle dugih zimskih meseci toplo i lepo vreme stiglo i u Babin Most, na ulicama nije primetan veći broj ljudi. Ali ako ih potražite u polju, sigurno ćete ih naći, jer je vreme poljoprivrednih radova u jeku, i meštani sela vredno rade, nadajući se dobrim usevima.
Na ulicama je nesto življe pred početak časova, i nakon njih. Naprave blagu pometnju svojom jurnjavom i grajom, pa su u to vreme i vozači primorani da malo uspore.
Tinejdžeri se uglavnom druže u popodnevnim satima na školskom igralištu. Između školskih obaveza i onih koje imaju kod kuće, nađu vremena i za sportske aktivnosti.
Iako svesni toga da su ovo njihove najbolje godine, zbog uslova u kojima žive, često se žale na dosadu i jednolične dane, koji se kažu, ponavljaju kao preslikani jedan na drugi.
Tinejdžerka Miljana Jovanović kaže da joj nedostaje pozorište, ples, sport, ili bilo koja organizovana aktivnost gde bi mogli da iskažu svoje talente.
„Pošto u selu ima malo kulturnih i zabavnih dešavanja, bilo bi lepo da postoji neko pozorište gde bismo mogli i mi, pored glumaca koji bi dolazili sa strane, da igramo u nekim predstvama i pokažemo naš talenat. Mogli bismo da imamo odbojkaški klub, neku plesnu grupu. Uglavnom nam fale kulturno-zabavna dešavanja, gde bismo mogli da provodimo naše slobodno vreme“, kaže nam ona.
Na pitanje šta se radi na poboljšanju kvaliteta života mladih u Babinom Mostu, Boban Trajković kaže:
„Nema nekog pomaka, zato što nas je danas sve manje ovde, a glavni razlog je taj što se dosta mladih ljudi odlučuje da ode odavde, za poslom i boljim životom“, kaže.
Prisećajući se lepih prošlih dana, kada se u Babinom Mostu živelo bolje i sadržajnije, stariji meštani ne gube nadu i veruju u bolje.
Oni mlađi, koji su bez krivice osuđeni na ovo vreme i ovakvu višegodišnju situaciju, dok slušaju priče o prošlim, lepim vremenima, nadaju se svojim boljim danima. Za sada, oni ostaju u njihovim željama i slikama koje stvaraju, slušajući priče svojih starijih, o tome kolika je sreća bila živeti u Babinom Mostu u nekim prošlim, prohujalim vremenima.
