Maja Todić je rođena 1989. godine u Prištini. Na prištinskom Fakultetu umetnosti (sa privremenim sedištem u Кosovskoj Mitrovici) završila je master studije u klasi profesora Zorana Furunovića.
Izlagala je šest puta samostalno i učestvovala na više od dvadeset kolektivnih izložbi. Uposlena je kao stručni saradnik u Domu kulture “Gračanica“.
Urednik je i ilustrator lista „Naše polje“, jedinog dečijeg lista na Кosovu i Metohiji. Živi i stvara u Gračanici.
Možete li da definišete i odredite osnovne poetičke stavove koje ste stekli obrazovanjem na fakultetu?
Maja Todić: Smatram da svaki umetnik stvara samointuitivno. Poetički stavovi su, u stvari, jedan poces koji nastaje tokom svaralaštva i koji se gradi. Na Fakultetu umetnosti smo prošli to osnovno obrazovanje. Na kraju se susretnemo sa samim sobom i tražimo inspiraciju oko sebe i u sebi. Za umetnika je mnogo bitno ono sa čim se susretne još kao dete. Rođena sam u Gračanici i moj prvi susret je bio sa freskoslikarstvom, sa našom srpskom srednjovekovnom baštinom na Kosovu i Metohiji. Psiholozi to vrlo lepo objašnjavaju. Taj prvi susret je veoma bitan za stvaraoca jer se susreće sa onim što ga okružuje. Kada se on inspiriše tim svojim okruženjem, onda sve poistovećuje sa onim što nosi u sebi. Na primer, freskoslikarstvo može da se predstavi na mnogo različitih načina, kao što je kopiranje ikonografije. Možete u tome, jednostavno, doživeti samo tu liniju i boju i da te ta kompozicija inspiriše na prvi pogled, da se jednostavno povežeš sa tim stvaralaštvom koje je bilo vekovima unazad.
Gde se taj poetički ideal sreo sa vašom potrebom da budete umetnik?
Maja Todić: Upravo u ovome o čemu smo pričale. Svi smo isprovocirani ovim dešavanjima, vidimo da je naša kulturna baština u opasnosti. Dužnost umetnika da je sačuva bar na taj način, svojim stvaralaštvom.
Kako svedočite geto u kom živite?
Maja Todić: Geto u kom živim svedočim svojim postojanjem i svojim stvaralaštvom. Mislim da je danas potreba svakog umetnika da nešto kaže. Pesnik to može reći kroz svoje pesme, na nama je da to predstavimo bojama i emocijom koju imamo u sebi.
Zašto se u vama i na vašim platnima vidi osmeh? Da li je to odbrana ili ironija?
Maja Todić: Osmeh može biti iskren ili lažan. I dok stvaram želim da to bude iskreno, jer kao čovek koji veruje u istinu, smatram da jedino iskren osmeh može da nas dovede do pravog cilja, a ne lažan i ironičan.
Može li se slikanjem stići do slobode, makar one unutrašnje?
Maja Todić: (Vasilij Vasiljevič) Kandinski je to lepo opisao. Slikanje je, u stvari, stvaranje svetova. Svaki umetnik stvara jedan svoj svet u kojem želi da dostigne slobodu, pre svega unutrašnju slobodu, a samim tim, i slobodu u stvaralaštvu. Ako u umetnosti ne nalazimo slobodu, ne znam u čemu ćemo drugom.
Recite nam nešto više o vašoj generaciji umetnika. Hoće li ona naslediti snagu poetike Zorana Jovanovića Dobrotina, Zorana Furunovića, Petra Đuze…
Maja Todić: Iskreno se nadam da hoće. To je pitanje budućnosti, s obzirom da smo mladi stvaraoci i da smo na jednom putu individualizacije, gde se još uvek tražimo, tražimo taj svoj stvaralački put. Poetika mojih profesora, takozvana “poetika slike osamdesetih”, jeste jaka poetika i mi sa ponosom možemo da kažemo da smo učili od njih. Nadam se da ćemo nekad dostići njihov nivo.
Na jednoj od likovnih kolonija slikali ste staru Prištinu. Kako vam danas izgleda Priština?
Maja Todić: Smatram da svaki grad prima osobine ljudi koji žive u njemu. Moje mišljenje je da je i Priština poprimila osobine ljudi koji su danas u njoj. Prištine želim da se sećam kakva je nekad bila, iz priče mojih roditelja ili kada sam tamo, kao mala, odlazila. Na likovnoj koloniji u Srpskom kulturnom centru u Prištini predstavila sam staru Prištnu, sa fotografije koju sam tamo našla. Naslikala sam siluete ljudi koji su i dalje samo misleno tamo, jer fizički ne postoje.
Više puta ste isiticali kako volite da radite sa decom i za decu. Jesu li deca vaša inspiracija?
Maja Todić: Rad sa decom oplemenjuje svakog čoveka. Pikaso je lepo opisao da je svako dete umetnik, a da je teško ostati umetnik kada odrastemo. Od dece možemo puno toga da naučimo, pre svega da sve što radimo, radimo iskreno i čisto, da se jednostavno trudimo da kada odrastemo sačuvamo tu iskricu iskrenosti u svemu što radimo, kao i ljubav prema tome.
Uređujete i jedini dečiji list na Kosovu i Metohiji “Naše polje”. Da li je teško raditi za decu?
Maja Todić: Pre bih rekla da je to najlepši posao sa kojim sam se susrela. Na početku sam tu radila kao illustrator. To je takođe bio veliki izazov za mene zato što sam uvek koristila veliku četku, ogromnu paletu i onda kada se susretneš sa ilustracijom, gde koristiš sve nešto minijaturno, tu je nastao problem. Ali upravo kroz taj rad sa decom, za koji sam već rekla da oplemenjuje, ti iz ljubavi počneš da radiš taj posao. Sama deca su toliko inspirativna i šaljiva. To je jedno veliko iskustvo za mene koje ću pamtiti dok sam živa. Kada odemo u Metohiju, u neka zabačenija mesta, gde na primer u osnovnoj školi u Vidanju od prvog do osmog razreda imamo desetak učenika, kada im odnesemo časopis, oni ne mogu da dočekaju da mi odemo već ga istog trenutka otvaraju. Kada ti vidiš tu sreću, shvatiš da je tvoja misija uspešna i da je ono što radiš nešto dobro.
Svedoci smo napora ljudi iz gračaničkog Doma kulture da sliku i slikarstvo učine dostupnim najširoj publici. Šta vam kažu kolege, kakva je situacija u drugim delovima Kosova i Metohije?
Maja Todić: Umetnik nije završio svoju misiju ako nije svoju sliku ili svoje delo predstavio publici. Lepote nema bez čoveka koji će je primati i usvajati. Dom kulture je tu kao medij između umetnika i publike, da umetniku pomogne da bude dostupniji i predstavi ono što radi. Dom kulture stoji na raspolaganju svim mladim umetnicima iz bilo kog mesta na Kosovu i Metohiji. Mogu da pohvalim naš Fakultet umetnosti koji svakako odrađuje svoj posao i valja nam što više sarađivati sa njima. Pohvalila bih i Dom kulture u Zubinom Potoku, gde sam skoro bila gost na likovnoj koloniji akvarela “Gazivode”. I oni se trude da predstave mlade umetnike i da im što više pomognu u isticanju dela i stvaralaštva.
Šta je pitanje budućnost za slikarku sa osmehom?
Maja Todić: Umetnici nekako više gledaju sadašnjost. Želimo da se prepustimo toj nekoj spontanosti jer je mnogo lepo stvarati. Na primer, uzmeš prazno belo platno i nikada ne znaš kuda će ta slika da te odvede. Tako je i u životu, prepustimo se stvaralaštvu i jednostavno želimo da nas to odvede bilo kuda.
Emisiju RTV Kim “Život i umetnost” u kojoj je gošća Maja Todić možete pogledati OVDE.
Prethodne emisije iz ovog serijala koji se realizuje uz pomoć Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije možete pronaći na ovom LINKU.
