„Autorski dokumentarci su neka vrsta kombinacije filma i života. Znači, sve ono što je lepo u filmu, filmskom jeziku i ono što je nedokučivo ili intrigantno u životu se spoji i tako dođemo do, sa jedne strane – životne škole koja je besplatna, i sa druge strane – do jedne filmske istine koja je po meni mnogo veća od ove klasične, pozitivističke istine“ – kazao je Mitić koji se online uključio u razgovor.
„Ono što je sjajno u dokumentarnom filmu je upravo ta slaboda koju je taj žanr osvojio u poslednjih 20-ak godina, od početka digitalne ere, stilska, izražena sloboda koju retko koji filmski žanr ima. I retko koja stvar u životu danas nudi toliku slobodu izražajnosti, a ja vrlo često volim da pravim paralelu između dokumentarnog filma i bicikla“ – dodao je navodeći da dokumentarni film vidi kao slobodan put kroz prostor.
Radoznalost i beleženje trenutaka
Reditelj Miloš Tomić deluje i u drugim medijima (kolažu, fotografiji, crtanju, muzici, radiofoniji, književnosti). Tomić je završio filmsku režiju, ali usavršavao i animaciju.
Između ostalog, predstavljao je Srbiju na Vemecijanskom bijenalu. Posebno uživa u kratkim formama dokumentaraca, a posetioci Akvarijusa imali su priliku i da ih pogledaju. Prvi kratak dokumentarac bio je sastavljen od svojevrsnih isečaka iz svakodnevnog života i situacija.
„Ono što me spaja na neki način sa dokumentaristima je neka radoznalost i potreba da čeprkam nekad po ’đubretu’, nekad po tuđim slučajnim razgovorima, nekad po starim arhivama, svakodnevici i primećujem svuda oko sebe vrlo često neke prizore koje propustim ili neke trenutke koje pokušam da zabeležim na razne načine, ili da ih tajno brzo snimim, ili da ih zapišem, ili da u sebi to ponovim više puta“ – kazao je.
„Povremeno od takvih delića koji sami za sebe ne deluju da su nešto posebno, umesim neke kratke forme“ – dodaje.
Njegov princip nije da nešto snimi i odmah objavi, već sakuplja „deliće“ i sa „dosta montažerskog truda napravi nešto lepše“.
„I od svih tih delića bude buket – to je jedna od metoda kojima se služim“ – objasnio je.
Lična priča
„Personalna arhiva može da donese mnogo više nego što to može da donese dobar kadar“ – kaže Nikola Dragović, odgovarajući na pitanje da li je važno imati savršeni kadar u dokumentaristici.
Dragović je upravo sa materijalom iz privatne arhive – VHS materijal – radio jedan od svojih filmova – „Zaklinjem se“.
„Mislim da neko ko uhvati kamerom ili mobilnim telefonom nešto što je tog momenta zanimljivo mnogo značajnije nego da se priprema da se napravi dobro svetlo… To jeste divno… Odličan američki režiser, oskarovac, Erol Moris, priprema svoje filmove pet-šest godina i fotografija je savršena, sve je savršeno, ali opet dozvoljava čoveku s kojim priča da se potpuno otvori, da bude svoj i to traje neki put šest meseci, neki put šest godina dok se ne otvori, ali to je jako značajna stvar po meni za dokumentarni film“ – kazao je.
Upravo zato kao budućnost dokumentarnog filma vidi u onima koji su lična priča.
„Mislim da je to dobar put, jer svako od nas ima nešto što ima da kaže, što je možda prepoznatljivo kao univerzalna stvar. Možda su zanimljivije većini ljudi – koja ne razume i ne gleda dokumentarni film – nekakve aktuelne stvari, ali je mnogo ličnije i lepši filmovi su ti autorski filmovi koji zapravo samo jedan čovek govori o sebi ili o porodici ili o ženi, o nekim stvarima koje su intimne. Mislim da je to neki novi pravac, novi put kojim bi dokumentarni film mogao da ide“ – naveo je Dragović.
Malo dokumentarnih filmova sa Kosova o Kosovu
Dragović je takođe jedan od autora dokumentaraca o Kosovu i Metohiji – „Opstati u Prizrenu“ i „Južno od Ibra“.
Komentarišući zašto je malo dokumentarnih filmova sa Kosova o Kosovu, Dragović veruje da je jedan od načina da se to promeni sakupljanje materijala.
„Mislim da Republika Srbija treba preko Ministarstva kulture i Filmskog centra da napravi određenu bazu stvari koje ste vi ovde doživeli“ – kaže Dragović.
Podseća da je upravo sa svojim kolegom Slavenom Kranjcem radio pomenute filmove.
„On je novinarski snimao od 2000. godine pa na ovamo ono što je mogao da zabeleži u momentu kako je bilo. To su vrlo topli i dobri dokumentarni filmovi koji imaju tu novinarsku crtu, a koja može kasnije u postprudkciji sa montažerom da se divno uklopi. Tako da mislim da je dobra ideja da ljudi koji imaju nekakve snimke – dele na bilo koji način sa profesionalcima i da vidimo da li možemo od toga da napravimo nešto suvislo, nešto što je univerzalna priča“ – dodao je.
Dragović veruje da je univerzalna priča dobar put za dokumentarne filmove sa Kosova i Metohije.
Srpski dokumentarni film danas
„Imam utisak da srpski dokumentarni film prilično dobro prati svetski tok dokumentarnog filma i da u dokumentarnom filmu imamo najprogresivnije autore i međunarodno najuspešnije naslove definitivno“ – kaže Miloš Ivanović ispred Udruženja dokumentarista Srbije „DokSrbija“.
Govoreći o izazovima za srpski dokumentarni film, kaže da su oni drugačiji danas nego što su bili pre pet ili 10 godina.
„Pre 10 godina izazov je bio uopšte objasniti šta je dokumentarni film, pre 5 godina je bio izazov izboriti se do prostora za dokumentarni film u fondovima i u nekim krugovima profesionalnih filmadžija. Danas je izazov naći dobru ideju i biti uporan u tome da se izbrusi najbolje moguće umetničko delo“ – objasnio je Ivanović.
Poznati srpski dokumentaristi u subotu i danas održavaju radionice sa lokalnim učesnicima o osmišljavanju i produciranju autorskih dokumentaraca, a kako bi se razvile ideje za predstojeći konkurs Filmskog centra Srbije. Razgovor i deo radionica održava se u saradnju Akvarijusa i udruženja DokSrbija, a deo radionica realizuje se kroz projekat „Art terapija za sve“ koji sprovodi Akvarijus u saradnji sa Fondacijom Demetra, uz podršku UNMIK-a.
