„Ko je to pojačao radio, kad je došla struja?”, pitala je iz susednog dvorišta tetka Desa u Suvom Dolu kod Lipljana. Ostala je u čudu kada je shvatila da neki mladić „uživo peva operu” i da se tako glasno čuje. Taj dečak sa širokim osmehom pokucao je na vrata manastira Gračanice u julu 2004. godine. Došao je u najtežim vremenima, prošao pored švedskih borbenih vozila na ulazu u manastir, sreo izbegličku decu koja se igraju po porti, proterane kaluđere i miris paljevine u pogromu 17. marta 2004. godine.
Došao je kada je bilo najteže, i to je, uz Arnoa Gujona, jedini osmeh sa strane koji je pokucao na srpska, kosovska vrata u godini pogroma. Zvao se Aleksandar Kostovski, rođen u Skoplju, a lepi glas ga je odao, pa se shvatilo da je završio Državnu muzičku akademiju „Pančo Vladigerov” u Sofiji, zanimanje – operski pevač.
Ostao je u manastiru da kuva, da se smeje, da gleda teške kosovske sudbine i one koji pokušavaju da se vrate na spaljena zgarišta svojih crkava i manastira. Došao je u čvorište kosovske drame, među nervozne ljude pune ožiljaka, među političare lokalne i svetske koji su ovde vodili politiku, među uznemirene duhove u Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Došao je i ostao, bez interesa, bez politike i bez velikih ideja sa potrebom da živi kao hrišćanin i da svetinjama preda svoju veru i život.
Skoro dvadeset godina kasnije jedna vest je kratko obišla svet, od stanice kosovske policije u Prištini do govornice Ujedinjenih nacija u Njujorku: sa Kosova je deportovan Fotije, iguman Devinih Voda, kod Zvečana. Bez obrazloženja, bez pravnih osnova, pozvan je da preuzme kosovsku ličnu kartu pod nadzorom OEBS-a i Euleksa, a onda po hitnom postupku sproveden do Severne Makedonije i prelaza Đeneral Janković, čije ime je odavno promenjeno u Elez Han.
„Deportovali su monaha iz Makedonije koji je svoj životni put, podvig pronašao na kosmetskoj grudi”, piše Milutin Stančić, osnivač Kulturno-informativnog centra „Spona” iz Skoplja.
Ovim činom završava se 20 najboljih godina igumana Fotija, a poklonio ih je Kosovu u najgorim vremenima. Posle katastrofe koja se dogodila u Banjskoj, u javnosti Kosova formira se svest da je sada trenutak da se započne konačni obračun sa Srpskom pravoslavnom crkvom, da se ona počne institucionalno razgrađivati. U narednom periodu bi trebalo pokazati nekoliko ključnih činjenica: crkva nije sposobna da upravlja sobom, jer preko nje „srpska hegemonistička politika uvozi ljude”, koji iznutra razbijaju budućnost Kosova; Srpska pravoslavna crkva je zapravo „pravoslavna crkva”; manastiri, institucije i pojedinci su nosioci mračnih ideja i potrebno je pronaći dokaze za njihovu diskreditaciju, uključujući oružje i terorizam. Svi koji su započeli proces dobijanja kosovskih dokumenata mogu završiti kao iguman Fotije i postati „pretnja po nacionalnu bezbednost”. On je presedan za oprobani crnogorski scenario.
„Uočljiva je njihova povezanost sa bivšim anticrkvenim režimom u Crnoj Gori. Ne treba zaboraviti da je režim u Crnoj Gori do 2020. godine otvorio više frontova protiv mitropolije i eparhija SPC, a gotovo identično postupanje vidimo i u Prištini. Da stvar bude ogoljena i jasna do kraja – sadržaj rešenja o proterivanju protosinđela Fotija, nastojatelja manastira Devina voda, gotovo je identičan sa sadržajem rešenja koje je 2015. godine doneo MUP Crne Gore u mom slučaju iste godine. Mi smo imali sreću što je Upravni sud Crne Gore sudio po zakonu”, kaže za Politiku protojerej Velibor Džomić, istaknuti pravnik i jedan od najvažnijih boraca za slobodu Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori.
U kosovskom čvoru sporni detalji najdelotvornije uništavaju život. Oni se teško objašnjavaju, oni kreiraju atmosferu i podržavaju paralelni sistem glasina i primisli. Kosovska lična karta uništila je 20 godina života monaha Fotija. Iz svoje male pustinje na severu Kosova on je razvio široku misiju i uticaj: „Nema većih reči o delima oca Fotija od nas živih svedoka kojima je približio veru i crkvu”, pišu mu ovih dana njegovi parohijani.
Čovek van svih sukoba, skoro naivan i uvek spreman da zapeva. „Ne pamti pesme. Zna samo tri stiha ’Soko pije voda na Vardarot’, nervira me”, kaže iguman Vasilije iz Svetih Vrača kod Leposavića.
Kao čovek urbanog duha, on je bio neka vrsta spone između crkve i omladine sa kojima je bio u stalnom kontaktu. Novinarka Ivana Vanovac, predsednica Društva novinara Kosova i Metohije, smatra da je razumeo stvarnost i probleme trenutka u kom mladi stasavaju i žive, kao i da je deportacija upravo njih najviše pogodila:
„Ovo što mu se dešava, sigurna sam, on razume ispravno, jer je i sve nas tome učio – Kosovo mora da boli. Kosovo je poniženje. Kosovo oduzima mnogo, ali se sa Kosova plodovi neba beru rukom”.
