„Ja znam priču o svim ovim porodicama, o mnogim ljudima”, govori Momirka Vukmirović u Vitomirici kod Peći. Priča s takvom uverenošću i sigurnošću kao da su svi tu, kao da se nesreće, seobe, prodaja imovine i fatalno narušavanje etničke strukture nisu dogodili. Bilo je, i još ima, povratnika i onih koji su ostali po stratištima bivše Jugoslavije, ali samo na Kosovu i Metohiji jedan čovek može da postane zamena za jedan izgubljeni grad, varošicu ili selo. Ti ljudi se odnekud pojave, vrate i „ožive” bivše stanovnike, istoriju mesta, zanimljive ličnosti…
Svojim životom, odlukom, stavovima gotovo da zastupaju ono što se čini zauvek izgubljenim. Tako su proteklih decenija vraćali život i postajali dom za sve što je propalo Boško Ćirić u Dečanima, Snežana Borzanović u Prištini, Kata Petanić u Petriču kod Kline, Dragica Gašić u Đakovici, Smilja Bajčetić kod Uroševca, kao i Rumena Ljubić iz Peći, Milica, Adam i Evica iz Prizrena. I još mnogi koji se, naizgled niotkuda, pojave da vrate nadu u život, da prinesu neku vrstu žrtve svom gradu, svom bivšem životu, inatu i potrebi, kako mnogi kažu, „da se bude blizu svetinje”.
Momirka Vukmirović, učiteljica u penziji, jedna je od tih ljudi. Priča o njoj se proširila kao da je Vitomirica oživela u potpunosti, a ona je nastavila misiju sugrađanina Milorada Đokovića, koji je sada u specijalnom zatvoru kod Podujeva. Njih dvoje su simboli Vitomirice. On je prvi povratnik, dočekan s radošću. Ali, kad je krenuo da obnavlja dom i imanje na obodu mesta, uzeli su mu sve. Albanci iz sela Dubovo prikupili su potpise da se Đokoviću uzmu kuća i imanje jer je, navodno, vojska kralja Nikole 1912. godine tu pobila njihove rođake.
Sto godina kasnije, odbornici Skupštine opštine Peć glasaju i Đokoviću oduzimaju imovinu. Kreće sudska agonija u kojoj Đoković na sudovima dobija presude, dok ga na drugoj strani optužuju za ubistva, silovanja, maltretiranje… Na kraju, kad je Vrhovni sud Kosova presudio u njegovu korist, našao se „ključni svedok” Miloradovih „zločina” i on se, potpuno nevin, već dve godine nalazi na robiji.
Uprkos svemu, u njegovoj Vitomirici ima ko da dočeka goste, da ispriča legendu o knezu Vitomiru čije su dvore i imanje odnele mutne vode, da posvedoči kako je ovo naselje iz muke nastalo posle oslobođenja u balkanskim i Velikom ratu. Da se zna da je to jedina naseljenička sredina u Metohiji koja je uspela da preživi fašistička i balistička razaranja u Drugom svetskom ratu, a da su je dokusurili sukob i egzodus Srba 1999. godine.
„Znate li vi koliko ja imam posla ovde?”, pita Momirka s osmehom i priča šta je uradila posle velikih zdravstvenih problema: „Čim sam prohodala, ja bež’ za Vitomiricu!” Živi u kućici pored razorenog parohijskog doma. Izuzetno je vezana za Visoke Dečane, stalno pominje oca Petra Rojevića: „Moje su samo krpice – evo sobe, evo salon za vladiku. Uzimam sve da valja, da ostane iza mene.”
U dvorištu je i groblje njenih sugrađana, predaka i rodbine, koje je posle 1999. pretrpelo teška razaranja. Svaki put se promeni kad je neko oslovi sa učiteljice, a posebno se obradovala koleginici, profesorki Mitri Reljić, koja dovršava istraživanje o našem uništenom spomeničkom i jezičkom nasleđu.
Iz Goraždevca su stigli Nikola Ašanin i Stevan Manojlović da pomognu i pridignu oborene spomenike kako bi profesorka mogla da piše, snima i beleži. Pas Đole nas sve vreme prati na groblju, zapravo jedinoj pouzdanoj istoriji ovog mesta.
Odmah se vidi da su mnogo umirala deca, da je bilo oficira, perjanika, profesora, zemljoradnika… Jedno stablo pomerilo je stari masivni kameni blok na kojem se jedva čita „Ovaj grob podiže Gavrile Brajović sebe i svojoj porodici”, a ispod su uklesani četiri ordena i jedan krst. Na drugom mestu se vide ljudske kosti i provaljene grobnice. Grobnica predaka srpskog i američkog slikara Save Rakočevića je polomljena, pa slažemo mozaik od komada ploče da utvrdimo šta na njoj piše. A bila je neporušena sve do 2016. godine.
Centralno mesto ovog kompleksa i Momirkinog života je Hram Svetog Luke, podignut u spomen na Lučindan 1912, kad je vojska Kraljevine Crne Gore oslobodila ove krajeve.
„Gradnja je inicirana 1929. godine na zboru doseljenika iz Crne Gore (koji su većinom činili stanovništvo Vitomirice), a zidanje je završeno i crkva je stavljena pod krov 1936. godine”, kaže za „Politiku” istoričar Milun Stijović, uz napomenu da postoje različiti podaci o gradnji i da je projekat uradio ruski emigrant, arhitekta Vasilije Androsov.
Do početka obnove, koju su preduzeli Eparhija raško-prizrenska i episkop Tedosije, na tom krovu je stajalo poveliko drvo oraha, izraslo dok ovde nije bilo života. Hram je izgrađen od mermera iz obližnje Pećke Banje. Raseljeni donose i poklanjaju ikone, sve je besprekorno čisto i uredno.
„Možete li, molim vas, da malo ispravite mitropolita?”, pita nasmejana domaćica Momirka i pokazuje na portret mitropolita Amfilohija Radovića. Tanki kosi snopovi svetlosti prodiru kroz rupe od puščanih zrna na južnim vratima hrama i padaju pored slike vladike rasipajući se po podu i našim nogama.
