Postoje ljudi čije životne priče ostavljaju snažan utisak ne zato što nisu imali prepreke, već zato što nisu dozvolili da ih one zaustave. Jedna od njih je Mirjana Virijević iz Velikog Rudara, koja već tri decenije vodi svoju borbu sa slabovidošću, ali istovremeno gradi uspešnu profesionalnu i akademsku karijeru, piše Radio Mitrovica sever.
Od svoje šesnaeste godine Mirjana je slabovida osoba. Deset godina je i članica Saveza slepih i slabovidih. Danas, 30 godina od susreta sa invaliditetom, iza sebe ima završenu srednju medicinsku školu, Fakultet zdravstvene nege, master studije, a trenutno je student doktorskih studija Fakulteta medicinskih nauka u Kragujevcu. Od 2000. godine radi na Odeljenju fizijatrije Kliničko-bolničkog centra u Kosovskoj Mitrovici, gde svakodnevno brine o pacijentima i potvrđuje da invaliditet nikada nije bio prepreka da svoj posao obavlja odgovorno i profesionalno.
Gostujući u jutarnjem programu TV Most, Mirjana je govorila o svom životnom putu, priznajući da nije bio nimalo lak.
„Moj put je bio veoma težak. Tokom školovanja suočila sam se sa slabovidošću i trebalo je da prihvatim sebe baš takvu kakva jesam. Prepreke su postojale, ali za mene nisu bile nepremostive. Naprotiv, prepreke su bile moja najveća motivacija da nastavim dalje. Od školskih dana živim sa invaliditetom, ali me to nikada nije sprečilo da ostvarujem svoje ciljeve. Najveću podršku pružila mi je porodica i njima dugujem ogromnu zahvalnost za sve što sam ostvarila. Put je bio trnovit, ali zahvaljujući njima uspela sam da istrajem.“
Još kao devojčica sanjala je da će život posvetiti medicini. Taj san nije ugasila ni onda kada se suočila sa gubitkom vida.
„Medicina je moj životni san još od osnovne škole. U jednom periodu izgledalo je da će taj san biti prekinut, ali nisam odustala. Završila sam zdravstvenu negu, volim medicinu i zdravstvo i invaliditet me nije sprečio da budem odgovoran zdravstveni radnik. Zdravstvo i medicina oduvek su bili moj poziv.“
Posebno mesto u njenom profesionalnom razvoju zauzima rad sa pacijentima. Kao član Balint društva od 2014. godine i Balint voditelj grupe za zdravstvene i prosvetne radnike u Kosovskoj Mitrovici, svakodnevno radi na unapređenju odnosa između zdravstvenih radnika i pacijenata.
„Velika motivacija mi je pomoć pacijentima. Kroz Balint edukaciju naučila sam da bolje razumem pacijenta, ali i koliko su empatija, razumevanje i razgovor važni u zdravstvenom radu.“
Na putu obrazovanja i profesionalnog usavršavanja nije izostala podrška kolega, profesora i prijatelja. Ipak, kako kaže, često je morala da uloži mnogo više truda nego drugi.
„Imala sam ogromnu podršku kolega, prijatelja i profesora sa Medicinskog fakulteta. Međutim, tokom svog školovanja i rada ulagala sam mnogo više truda od ostalih da bih postigla iste rezultate. Moj put nije bio lak, ali sam želela da ostvarim iste rezultate kao i moji vršnjaci.“
Posebno teško bilo joj je suočavanje sa predrasudama.
„Na svom životnom i obrazovnom putu nailazila sam na brojne predrasude. Ljudi su često u prvi plan stavljali moj invaliditet, a ne moje kvalitete, znanje i obrazovanje. Vremenom sam naučila da su najbolji odgovor upornost, rad i vera u sebe. Invaliditet ne određuje nečiju sposobnost, niti koliko neko vredi.“
Veliku promenu u njenom radu doneo je razvoj asistivne tehnologije.
„Zahvaljujući poznanstvima iz Saveza slepih Republike Srbije saznala sam za mnoge mogućnosti koje ranije nisam ni znala da postoje. Tokom istraživanja za master rad otkrila sam govornu tastaturu, čitače ekrana i govorne softvere. Sve to mi je značajno olakšalo život, rad i učenje, ali me je i dodatno motivisalo da nastavim dalje i upišem doktorske studije.“
Mirjana kaže da joj je velika želja da svojim primerom pokaže da invaliditet ne sme biti razlog da neko bude potcenjen.
„Želim da dokažem da i osobe sa invaliditetom vrede. Nekada je to bila tabu tema i veoma malo se govorilo o slepim i slabovidim osobama.“
Smatra da društvo može i treba da učini više.
„Volela bih da ljudi bolje razumeju kako se mi osećamo i kako je živeti sa invaliditetom. Potrebno je više da se govori o ovoj temi, da se podigne svest, da osobe sa invaliditetom dobiju veću podršku i više prilika da napreduju, uče, rade i ostvare svoje potencijale.“
Ipak, primećuje da se stvari polako menjaju.
„Položaj osoba sa invaliditetom danas je bolji nego ranije. Više se govori o ovoj populaciji i ljudi su obrazovaniji. Možda su se nekada osobe sa invaliditetom manje usuđivale da studiraju i napreduju, a danas je to drugačije.“
Kada danas pogleda iza sebe, kaže da je ponosna na sve što je postigla.
„Imala sam snagu, bila sam neumorna, želela sam i da radim i da učim. Danas sam srećna što sam ostvarena u svom pozivu i što rezultati mog rada govore umesto mene. Srećna sam što sam dokazala da se ljudi ne vrednuju po invaliditetu, već po kvalitetu.“
Posebnu poruku upućuje svima koji se danas suočavaju sa životnim izazovima.
„Volela bih da ohrabrim makar jednu osobu da, ukoliko se suočava sa brojnim izazovima, ne odustaje. Prepreke postoje, ali nisu nepremostive.“
Na pitanje šta bi danas rekla šesnaestogodišnjoj Mirjani, koja se tada prvi put suočila sa slabovidošću, odgovara iskreno:
„Borila sam se da prihvatim sebe i smetalo mi je što nisam kao ostali. Danas razmišljam drugačije. Verujem u sebe i svoje kvalitete koji su nadomestili taj nedostatak i zavolela sam sebe baš ovakvu kakva jesam.“
Iako iza sebe već ima impresivnu profesionalnu i akademsku karijeru, Mirjana kaže da njeni snovi tu ne prestaju.
„Diplome i posao jesu moj uspeh, ali želim da ostvarim sebe i na drugim poljima života i nadam se da će biti i tog uspeha.“
Životna priča Mirjane Virijević nije samo priča o životu sa invaliditetom. To je priča o istrajnosti, obrazovanju, radu i veri u sopstvene mogućnosti. Ona pokazuje da prepreke mogu usporiti čoveka, ali ga ne mogu zaustaviti ukoliko ne odustane od svojih snova. Upravo zato njena poruka da se „ljudi ne vrednuju po invaliditetu, već po kvalitetu“ ostaje najjača poruka ove priče – poruka koja može biti podstrek svima koji se suočavaju sa životnim izazovima, piše Radio Mitrovica sever.
