Ubistva ova dva srpska političara pokazala su i nekada i sada nemoć države, propuste bezbednosnih službi, manjkavosti čitavog sistema, ali i „naknadnu pamet“ onih koji im nikada nisu bili podrška, niti su im oni i njihove ideje bile bliske, naprotiv.
Obojica su bili izloženi političkim pritiscima, osporavani, nazivani izdajnicima i stranim plaćenicima, i kao da se činilo sve da što pre nestanu sa političke scene, s tim što većina ljudi nikada nije pomišljala da to znači i gubitak života.
Popularnost DS u padu
Zanimljivo je i da ni Đinđić, ni Ivanović u trenucima kada su poginuli nisu bili najpopularniji političari sa najvećom podrškom, nego upravo suprotno. Prema podacima Cesida, na proleće 2001. godine, najveću podršku građana u istraživanjima imao je DSS Vojislava Koštunice (skoro 50 odsto), dok je druga po snazi bila DS na čijem je čelu bio Zoran Đinđić (26 odsto).
Narednu 2002. godinu demokrate završavaju sa još nižim rejtingom koji je iznosio oko 19 odsto. Po mnogioma najbolji srpski premijer u novijoj istoriji, ubijen je 24. marta 2003, a posle toga rejting DS se sa 19 odsto penje na čak 50 odsto.
Međutim, da su građani “kratkog pamćenja”, pokazali su decembarski parlamentarni izbori te godine kada demokrate osvajaju svega 12,6 odsto.
Pad rejtinga
Izborni rezultati na prošlogodišnjim lokalnim izborima na Kosovu pokazali su da ni Oliver Ivanović, kao ni svojevremeno Zoran Đinđić, nije imao neprikosnovenu i apsolutnu podršku, naprotiv. On je na izborima za gradonačelnika Kosovske Mitrovice osvojio nešto manje od 19 odsto glasova, dok je kandidat Srpske liste Goran Rakić pobedio sa 67 odsto podrške birača.
O ovom fenomenu za „Blic“ su govorili ljudi koji su obojicu poznavali, profesorka Latinka Perović, književnik i političar Vuk Drašković koji je i sam preživeo dva atentata koja su na njega organizovale tajne službe Slobodana Miloševića, i iskusni politički analitičar Vladimir Goati.
Kratkotrajno buđenje
Činjenica je da su se ovde desila ubistva koja su često odgovor na probleme čije rešenje treba naći. To je nešto što obeshrabruje. Složila bi se sa tim da je svet ravnodušan prema kontekstu u kojima su se ona desila, a kada se to dogodi svi se “probude”, ali je to nažalost kratkotrajno – kaže za “Blic” istoričarka Latinka Perović.
Sa druge strane, ako se pogleda kako je izgledao ispraćaj pre svega Zorana Đinđića, a ovih dana i Olivera Ivanovića, zaključak je potpuno drugačiji. Stotine hiljada ljudi ćutke je tog marta 2003. prepešačilo grad kako bi odalo poštu i ispratilo ubijenog premijera.
U šoku i neverici na hiljade građana ispratile su Ivanovića iz Kosovske Mitrovice, a isto tako i u Beogradu. Zato nije na odmet zapitati se gde su bili i gde su se krili?
– Da je samo 10 odsto od okupljenih glasalo za njega na lokalnim izborima na KiM u oktobru prošle godine, on bi danas bio gradonačelnik i verovatno bi situacija bila drugačija – rekao je pre nekoliko dana advokat Olivera Ivanovića Nebojša Vlajić, koji je naveo da su Ivanovića na večni počinak ispratile hiljade građana.
Bacanje kamenja – neprekinuta tradicija
Po sudu pisca i lidera SPO Vuka Draškovića, “zadocnelo poštovanje” ne može ih oživeti, ni Đinđića ni Ivanovića.
– U našem narodu mržnja, zavist i lakoća bacanja kamenja na one koje duhovni podrumi označe za metu neprekinuta je tradicija. Ne samo u politici, nego i u nauci, kulturi, istoriji, svemu. Među Srbima je mnogo opasno biti izuzetan, imati svoju glavu. Tek kada takvi ljudi budu ubijeni, narod shvata šta je izgubio, ali zadocnelo poštovanje ne može da ih oživi. Oliver Ivanović je najsvežiji dokaz toga – ističe on za “Blic”.
Podrška koju su imali Đinđić i Ivanović nije za poređenje s obzirom na vreme i mesto u kome su delovali, ali neke sličnosti u njihov stradanju postoje, smatra profesor i predsednik “Transparentnosti Srbija” Vladimir Goati”.
Nedostižni demokratski ideali
– Padaju u oči nedostižni demokratski ideali obojice, koji su praktično eliminisani na putu ka tome da ih možda dostignu. Ljudi su od Đinđića očekivali čudo, a Ivanović je na Kosovu bio neko u koga se polažu nade, bez obzira na trenutno nizak rejting i pokušaj da se sudski i pravno diskvalifikuje. Bez obzira na sličnosti, nadam se razlici, da za razliku od Đinđića kod Ivanovića budu otkriveni i egzekutori ali i nalogodavci – priča Goati.
On objašnjava da se ne može zanemariti i to da su građani nekada u stanju mentalne uznemirenosti i straha, uticaja medija, i da onda “kompas ide ka ekstremnijim opcijama”.
I za Ivanovića i za Đinđića kaže da su ljudi koji su u “mutnim vremenima” apelovali na razum, razgovor, “spuštanje temperature”…
– Međutim, kada se dese ovako strašne stvari dolazi do osvešćenja. To je kao bljesak, ljudi se prosvetle i shvate šta su ti lideri govorili, radili i šta su bili u datim sredinama i oklonostima – objašnjava.
Kaže i da je u tim kolonama koje su ih spratile najveći broj ljudi koji iskreno osećaju tugu, ali i da nekima, verovatno nesvesno, propradi i griža savesti, pa menjaju mišljenje i odaju počast.
– U tim istim kolonama ima i onih kod kojih se ništa ne menja, i koji su “srećni” što je “prepreka uklonjena”, kako bi oni mogli da nastave da rade kako su i do tada radili. Tada onda dolazimo do političkog teatra – zaključuje on.
