Kolutovi bodljikave žice dele lepo Metohijsko polje. Gvozdenu kapiju, zapravo metalni okvir ispunjen mrežom, otvara kosovski policajac i uzima ličnu kartu. S jedne strane plodno polje, s druge mir, crkva, dok između živine šeta paun. Manastir Budisavci kod Kline, metoh Pećke patrijaršije, crkvica sa živopisom iz doba velikog obnovitelja patrijarha Makarija Sokolovića. Red opeke i sige, male dimenzije, a unutra portret patrijarha, koji drži ovu crkvicu malo umoran, pognut pred Bogom, ili možda više pred prilikama u kojima se našao, i u kojima je obnavljao ovu svetinju. Za razliku od većine verskih i stambenih objekata ovog prostora, oko Budisavaca nema zida, nema odvojenosti od spoljnjeg sveta, jer se sve prirodno uklopilo u ovaj krajolik.
Iz te otvorenosti izašao je u junu 1999. godine jeromonah Stefan Purić da kupi hleb, i nestao. Društvo mu je pravio učitelj Vujadin Vujović, i nestao. Potom je nestalo selo, i sva sela u ovom delu Metohije. Kuće, imanja, bunari, ljudi, male lokalne istorije i posebnosti, voćnjaci i jazovi iz kojih je tekla voda, zarasli su i zatrpani. Cela sudbina ovog kraja smestila se na nekoliko stotina metara Makarijeve crkve, stala je u duše i ljubav njenih nekoliko stanovnika.
Sve se svelo na malu, naizgled izgubljenu tačku izolovanih ljudi. Šta je njih zadržalo ovde? Starice, čiji su prsti krivi od teškog rada i obrade zemlje, ne razmišljaju o tome. One nemaju svest da su uradile nešto važno, ali imaju radost, da svako lice koje pređe njihov sirotinjski prag dočekaju osmehom, i to osmehom roditelja. A pravom roditelju ništa nije potrebno, on se ne žali, nema nikakvih problema, i od svega su mu važniji oni koji mu dolaze. Monahinje iz Budisavaca postale su istinski roditelji ovog kraja, za sve one koji se ovde vraćaju. One, koliko mogu, pomažu u svim ograničenjima povratničkog života.
„Sad ću ja da pozovem Dejana, čekaće vas pored mosta na Drimu“, kaže monahinja Matrona dok objašnjava kako da se dođe do sela Rudice. Zna svako dete u njemu, nabraja i osmehuje se, zna kad dolaze i zna šta im treba. Dejan je biciklom došao, samo podiže ruku i mi ga pratimo između zidova. Deset godina je prošlo otkako se ovde vratio deo srpskog stanovništva. Danski savet za izbeglice izgradio je tipske kućice, UNDP je obezbedio hranu za šest meseci, a onda su pomagali Kancelarija za Kosovo i Metohiju, manastir Visoki Dečani i pojedinci koji ne zaboravljaju ovaj tihi svet. Za one koji stalno žive, monahinja dr Irina Petrović iz organizacije „Sveti Jovan Milostivi“, koja radi pri Eparhiji raško-prizrenskoj, donela je novčanu pomoć sakupljenu u Americi i Eparhiji zapadnoameričkoj. U kući Dašića je živo i radno.
„Niko ovde i ne pomišlja da prodaje zemlju, imamo 125 hektara. Albanci nisu pitali koliko košta, ali kad su videli da ne prodajemo, više ne dolaze“, kaže Dejan Dašić.
Tih i odmeren, sa pomirenošću priča kako mu je stradao otac Dušan, koji još nije pronađen.
„Kažu nam Albanci da se ne nadamo – ubijen je. Znamo mi to, 20 godina je prošlo. Rečeno nam je kad smo se vratili „otvorite dobro oči, tu su vam roditelji”, pa smo šetali i gledali. Bila je jedna crvena krpa i nešto što je ličilo na grobnicu. Mi ništa nismo smeli da diramo, pozvali smo da provere. Kopali su i ništa nisu našli. Eto, svi kažu tu su negde“, kaže naš sagovornik.
Govori sa potpunom pomirenošću, da se tu negde oko njih nalazi sedam grobova bližnjih koji nikome ništa nisu uradili i koji su brinuli o Albancima tokom sukoba. Prirodnost čoveka koji živi na svojoj zemlji dovela je njegovo trpljenje na gotovo savršen nivo. Na isti način govori da mu je automobil kruševačkih registarskih oznaka poklonio tast, da decu i porodicu može da vodi do lekara i za osnovne potrebe Osojana i Kosovske Mitrovice.
„Prošle godine su mi na parkingu u Klini polomili štop svetla i nečim učukali kola, pa više ne idem tamo kolima“, priča bez ljutnje i osude, dok mu se deca Simona i Miljan vrzmaju oko nogu.
Seje dva hektara pšenice, dva kukuruza, hektar i po deteline, kosačica bi mu, kaže, rešila problem da ne traži od drugih, jer svi drže stoku, a on bi obnovio stado ovaca.
U raseljeništvu su se selili od kuće do kuće, od Kraljeva do Velike Drenove i taj period u životu opisuju rečenicom: „Ne ponovilo se“. Ali se Dejanu nadomak Velike Drenove desila jedna od najvažnijih stvari u životu, tamo je upoznao sadašnju suprugu, koja je odlučila da dođe u Rudice. Magdalina, zbog ljubavi, nije imala dilemu ni strah da se iz svoje Ljubave kod Kruševca uputi sa suprugom u Rudice. Nedostaje im mnogo sitnica, male pomoći i lokalne brige, ali su na svome. Žive sa istom skromnošću i trpeljivošću kao i Manastir Budisavci, iz čije se prostote i sirotinjskog primera razvilo i ovo povratničko selo. U njemu živi dvadeset dvoje ljudi, sa osmoro dece, kojima bi trebalo pomoći, jer njihov opstanak znači nadu da život i odlučnost mogu da pobede zlo i represiju.
