Gračanica – Zamrznuti velike količine hleba, pokupovati poslednje konzerve mesa, užasnog dizajna, tegle džema, obezbediti rezerve duvana, vratiti se – bez pogovora – spasonosnoj dnevnoj aktivnosti i čekati. Obične, male stvari dobijaju neko čudno trajanje i značenje.
Pamte se lica i susreti kao gotove slike bez vremena i konteksta. Ispred Radio Prištine, ispod drvoreda lipa, pesnik i profesor Dragiša Bojović, sa suprugom, u šetnji, spokojan. Smeta mu prohladan vetar, rukom vraća kosu koja mu pada na lice.
Rukom, jer na štampariju više niko nije mislio, na hameru velikog formata, stoji ispisan plakat za književno veče. Pisci: Darinka Jevrić, Radomir Stojanović, Rade Zlatanović, Milica Lilić, Zoran Nikolić govore uoči rata. Niko nije slutio da je to poslednje srpsko književno veče u Prištini.
Čeka se rat. Zovu rođaci iz inostranstva i prenose jednostavnu poruku: sve će spaliti, neće ostati ni kamen na kamenu! Logor je na stadionu u Prištini, ponavljaju nemački i austrijski mediji. Oni iz ostalih delova tadašnje Jugoslavije smatraju da će upravo ovaj grad užasno postradati i sve se pretvara u tišinu. Poruke političara više niko i ne sluša jer izgleda kao da je njihovo vreme prošlo. Njihovi glasovi se mešaju s lošim signalom inostranih stanica koje se grozničavo slušaju u domovima Srba i Albanaca. Sveža mržnja nagomilana u sukobima tzv. Oslobodilačke vojske Kosova i srpskih snaga reda, kao da se uvukla u sebe, čekale su se bombe da donesu presudu i pravdu.
U velikom gradu pokreti vojske su gotovo neprimetni, smeća je više nego obično. S izuzetkom Orahovca u Metohiji, većih sukoba u gradskim sredinama nije bilo, spaljena i uništena sela naizmenično su kontrolisali Srbi i Albanci. Na Filozofskom fakultetu ispod kreča su izlazila slova tri puta pisanog grafita. Prvo je neko, na brzinu, naškrabao: „Kosovo je albansko”, potom je ispod neko odgovorio: „Kosovo je srpsko”, da bi treći autor zaključio: „Kosovo je prljavo!”
Tišina u koju je potonuo grad progutala je i Srbe i Albance, i prljavo Kosovo. Nestala je struja, svetlost slična dalekoj munji obasjala je Prištinu, zvuk stakla koje se dramatično trese i drhtanje sveće bili su znak da je jedan svet zakoračio u pakao i da više ništa neće biti isto. Sirene su najavile opasnost i ponovo su se oglasile tek u mesecu junu da označe kraj vazdušne opasnosti. Velika svetska pravila su prekršena, jedan pravni poredak je prestao da postoji. Šta će se dogoditi s prostorom zbog koga je formalno počeo poslednji evropski rat dvadesetog veka? Odgovor na to pitanje čeka se se i danas, dvadeset godina kasnije. Najtiša noć u istoriji Prištine i Kosova i Metohije do jutra se pretvorila u grozdove vatrenih lopti iz kojih se rađaju eksplozije i udarni talasi od kojih bole pluća.
„Imali smo pekarski krompir za večeru. Naše omiljeno jelo, ranije smo se grabili za njega, te noći ga niko nije probao”, kaže otac Darko Marinković, tadašnji đak Bogoslovije u Prizrenu. Svetlost bombi obasjavala je Metohiju, rektor Milutin Timotijević je saopštio da je nastava u školi završena.
U danima koji su usledili krenula je pljačka. Izloge koje nisu polomile bombe dokusurili su razbojnici, doprinoseći užasnoj slici i atmosferi. Policija i vojska uhapsile su oko 750 lopova i napadača. Taj podatak je ostao nebitan i nevažan u opštoj propagandi i satanizaciji jedne strane.
Ogromni crni krater zjapio je usred gradskog groblja u Prištini. Visoka temperatura ispekla je vlažnu zemlju, pa je ovalno udubljenje ličilo na glatki džinovski kazan iz kog su izleteli ostaci pokojnika i njihovi nadgrobni spomenici. Profesorka Mitra Reljić palila je sveće pored odbačenog kamenog obeležja prosvetnog dobrotvora Živka Hadži-Trajkovića i krenula u beleženje i proučavanje uništenih grobalja i spomen-obeležja. Dokazala je da ih je od tada do danas uništeno na desetine hiljada, širom Kosova i Metohije. Bombe NATO-a razdvojile su Srbe i Albance više nego svi njihovi dotadašnji sukobi, omraze i nepočinstva. Od praznine i prostora koje su one otvorile, prvi put su na dve strane bežale dve kolone: srpska prema centralnoj Srbiji i Crnoj Gori, a albanska prema Makedoniji i Albaniji. Roditelji su slali decu van Kosova, misleći da je bezbedno. Desetogodišnju Juliju Brudar smrtno je pogodio projektil u Murinu, u Crnoj Gori.
Jedna kolona se vratila sedamdeset dana kasnije sa NATO-om, a druga od 236 000 Srba, Roma, Goranaca, Albanaca, dvadeset godina čeka da se vrati.
I posle stradanja moguće je nastaviti život
Parastosom ispred spomenika stradalima u Velikom ratu u centru Gračanice i programom pod nazivom „Pogledaj dom svoj, anđele”, koji su pripremili učenici Gimnazije „Priština”, obeležena je dvadesetogodišnjica početka NATO agresije na centralnom Kosovu.
„Mi verujemo u opstanak i pokušavamo da umanjimo posledice onoga što nam se desilo, čekamo na sud, čekamo na pravdu koja mora doći”, poručio je Srđan Popović, gradonačelnik Opštine Gračanica.
Generacije gimnazijalaca koje nisu doživele bombardovanje, ali žive njegove posledice u getu. Kroz glumu, scenske prikaze, dokumentarne fragmente i poeziju savremenih kosovskometohijskih pesnika učenici Gimnazije „Priština” poručili su koliko je važna kultura sećanja. U toj kulturi se vidi činjenica da je posle stradanja moguće nastaviti život, i to u njegovom kreativnom i stvaralačkom vidu.
