Visoka predstavnica Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Federika Mogerini, koja je posredovala u dijalogu, nije krila razočarenje.
„Visoka predstavnica je podvukla važnost primene svega što je dosad dogovoreno i podvukla hitnu potrebu da se počne sa ustanovljenjem Zajednice srpskih opština i reši pitanje energije i mosta u Mitrovici“, poručeno je u neuobičajeno oštrom saopštenju iz njenog kabineta.
Sve tri pomenute sporne tačke su u načelu – ali ne i u pojedinostima – bile rešene potpisivanjem Briselskog sporazuma 19. aprila 2013. godine. U međuvremenu su obe strane pod raznim izgovorima odlagale da dogovoreno sprovedu, što čine i danas.
Evo gde su problemi:
ZAJEDNICA SRPSKIH OPŠTINA (ZSO)
Ovde je sporno čak i ime buduće kosovske institucije koja bi trebalo da objedini deset opština sa srpskom većinom.
Naime, dve strane različito tumače englesku reč association, pa je Srbi prevode kao „zajednica“, a Albanci koriste nešto labaviji termin, „udruženje“.
Odatle potiče i neslaganje o ulozi i ovlašćenjima ZSO.
Dok je za prištinsku stranu ZSO „nešto kao nevladina organizacija“ , kako to objašnjava Hašim Tači, Beograd traži široka ovlašćenja ZSO u obrazovanju, zdravstvu i urbanom planiranju, kao i ulogu u imenovanju lokalnih šefova policije.
Izrada statuta ZSO je u rukama kosovske vlade, a zatim bi trebalo da ga usvoji tamnošnji parlament. Kosovski ustavni sud, međutim, već više od godinu dana razmatra ustavnost pojedinih tačaka nacrta statuta.
A sobzirom na odnos snaga u parlamentu, malo je nade da bi u sadašnjem sazivu mogao da prođe.
Stoga realno zvuči Vučićeva izjava da će ZSO „izgleda morati da sačeka jesen“. A i to je, po svemu sudeći, previše optimistično.
JEZERO GAZIVODE
Reč je o akumulacionom jezeru na severu Kosova, površine oko 12 kvadratnih kilometara. Nešto više od devet je na teritotiji Kosova, dok je ostatak u užoj Srbiji.
Vodom iz jezera se hlade turbine elektrane „Obilić“ i reguliše snabdevanje strujom celog severa Kosova.
Kosovske vlasti su u okviru privatizacije prodale postrojenje jednoj turskoj kompaniji, ali Beograd to ne priznaje. Hidrocentrala i trafo stanica su i dalje faktički u sastavu Elektroprivrede Srbije.
Beograd je predložio da se vlasništvo nad sistemom poveri ZSO, ili da se osnuje mešovita kompanija u kojoj bi srpska elektroprivreda imala polovinu vlasništva.
Priština je odbila oba predloga.
MOST U MITROVICI
Most preko Ibra koji bi trebalo da spaja severnu i južnu Mitrovicu je neuralgična tačka još od prestanka ratnih dejstava 1999.
Grupe Albanaca sa juga su u više navrata pokušavale da pređu most, tražeći da se severna Mitrovica „integriše“ i stavi pod kontrolu Prištine, te da se proterani Albanci vrate.
Bilo je i oružanih sukoba, i KFOR je morao da razdvaja dve strane.
Srbi su prelazak Albanaca sprečavali najpre preko „čuvara mostova“, neformalne grupe snagatora koja je kontrolisala srpsku stranu obale.
Zatim su 2011. na most postavljene betonske prepreke, koje su 2014. zamenjene betonskim žardinjerama. Srpska strana je ovaj deo proglasila „Parkom mira“, ali je bilo jasno da se radi o pokušaju sprečavanja prelazka motornih vozila.
Nakon dugih i mučnih pregovora nađeno je solomonsko rešenje: Srbi su pristali da sklone žardinjere, ali su na obali postavili betonski zid.
Planirano je da se odmah posle mosta izgradi kružni tok, a da centar severne Mitrovice bude pešačka zona, tako da se onemogući ulazak vozilima sa juga u grad.
Dve godine nakon dogovora, zid još stoji, a radovi na kružnom toku nisu ni počeli.
