Međunarodna konferencija o rešavanju kosovske krize održana je u zamku Rambuje kod Pariza.
Prvi krug razgovora trajao je do 23. februara i završen je bez rezultata. Drugi je počeo 15. marta, u Centru “Kleber” u Parizu da bi nakon njegovog neuspeha, samo devet dana kasnije, 24. marta počelo bombardovanje SRJ od strane NATO-a.
Vojna agresija trajala je 78 dana, nakon čega je usledilo potpisivanje Kumanovskog sporazuma u junu 1999. godine i usvajanje rezolucije 1244 Saveta Bezbednosti UN-a.
Došlo je do povlačenja jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i Metohije i uspostavljanja privremene administracije UN.
Trinaestočlanu srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik Vlade Ratko Marković. U delegaciji kosovskih Albanaca bili su, između ostalih, predsednik Demokratskog saveza Kosova Ibrahim Rugova, jedan od komandanata OVK Hašim Tači, sadašnji predsednik Kosova i Edita Tahiri, koja je sada ministarka u Vladi Kosova zadužena za dijalog sa Srbijom.
Srpska delegacija je u Rambujeu odbila da “direktno razgovara s teroristima”, pa se pregovaralo “šatl diplomatijom” iz različitih prostorija, pisanim porukama i preko posrednika.
Prištinska strana je potpisivanje ponuđenog sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju Kosova.
Obe strane su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, međutim, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji. Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo – široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni aneks sporazuma navodeći da bi primena praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ.
