Od 22 kuće, koliko je 2006. godine za povratnike u Klinavac izgrađeno sredstvima UNDP-a, samo u njih pet žive Srbi.
Među njima je i baka Draga sa svojim sinom Jovom. Međutim, kada njen sin mora poslom da otputuje, u posetu joj dolazi ćerka Milanka iz Beograda. Drugi gosti joj retko navraćaju.
Problemi su, kako kaže starica, najčešći sa novopridošlim komšijama Albancima. Osim što su Jovićima uzurpirali imanje, oko 2 hektara obradive površine, Dragi ne dozvoljavaju ni na grob svome mužu da ode. Komšinica Albanka, čije ime ne pominje, nasrtala je na nju i fizički.
“Uhvatila me je jednom na sokaku, pa me pesnicama udarala po glavi i kazala mi da će mi doći dan od njenog sina. Kaže da ne mogu ja da umrem od boga, već od njenog sina”, priča Draga.
“Onda smo to prijavili policiji i oni su dolazili i rekli da ne smeju to više da rade, a ako budu čuli da nam bilo ko zakuca na vrata da će znati da je on (sin). Od tada nas ne dira niko”, kaže Dragina ćerka Milanka.
Međutim, čim se neko približi kapiji domaćicu na dolazak upozorava pas.
“Čuva nas pas. On zalaje u svako doba i kad on zalaje mi ustanemo i pogledamo da li nekoga ima napolju”, kaže Milanka.
Iako su joj deca predlagala da sa njima živi u Beogradu, baka Draga je odlučila da u selu provede poslednje dane svoga života.
Međutim, u kući koju je izgradio UNDP nema ni osnovnih uslova za život. Bojler ne radi, veš mašinu nema, pa se voda podgreva na šporetu kako bi baka Danka veš oprala ručno.
“Devedeset i tri godine ima, a pere veš na ruke. Svakome su u selu dali mašine za pranje veša, frižidere, zamarzivače. Mi smo jedino frižider dobili. Ni tepih nismo dobili. To je bedan život”, priča ćerka ove starice.
Iako živi od socijalne pomoći, Draginja Jović srdačno daruje svoje goste, dve novinarske ekipe. Na kraju poručuje: “U zdravlju da odete i da me ne zaboravite!”.
