Josip Broz Tito je preminuo 4. maja 1980. godine, u 15.05 časova, u Kliničkom centru u Ljubljani, tri dana pred svoj 88. rođendan.
Tito je u januaru primljen u bolnicu zbog problema sa cirkulacijom, a pre smrti mu je amputirana noga, na šta nije hteo da pristane dok god je bio svestan. Već od sredine februara, bio je u veštačkoj komi.
Vest o Titovoj smrti Jugoslovenima je saopštio spiker Televizije Beograd Miodrag Zdravković.
„Umro je drug Tito. To su večeras saopštili Centralni komitet Saveza komunista Jugoslavije i Predsedništvo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije radničkoj klasi, radnim ljudima i građanima, narodima i narodnostima Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije“, glasila je vest koja je odjeknula u celom svetu.
Najveća sahrana 20. veka
Kovčeg sa Titovim posmrtnim ostacima stigao je sutradan Plavim vozom iz Ljubljane, preko Zagreba, u Beograd.
Tri dana kasnije, na sahranu je došlo 700.000 ljudi. Prisutno je bilo 209 državnih delegacija iz 128 zemalja sveta. Bio je to najposećeniji pogreb nekog državnika u 20. veku.
Poslednju poštu osnivaču Pokreta nesvrstanih odali su 31 predsednik države, 22 premijera, četiri kralja, šest prinčeva i 11 predsednika nacionalnih parlamenata. Iz Hladnim ratom podeljenog sveta, u Beograd su doputovali državnici iz oba tabora.
Na sahrani su bili i Margaret Tačer, potpredsednik SAD Volter Mondejl, Indira Gandi, Hosni Mubarak, Sadam Husein, Leonid Brežnjev, Nikolaj Čaušesku, švedski kralj Karl XVI Gustav…
Tito je sahranjen u Kući cveća na Dedinju, gde od 2013. godine pored njega počiva i supruga Jovanka. Njegov grob je, uz obližnji Muzej Jugoslavije, još uvek odredište brojnih turista, posetilaca i poštovalaca iz bivših jugoslovenskih republika i celog sveta.
Zemlja menjala ime, ali ne i lidera
Josip Broz Tito je rođen u Kumrovcu u tadašnjoj Austrougarskoj 7. maja 1892. godine. Postao je u to vreme najmlađi vodnik austrougarske vojske, a za vreme Prvog svetskog rata su ga ranili i zarobili Rusi, pa je završio u radnim logorima u Rusiji.
Nakon Oktobarske revolucije, 1920. godine vratio se u novoosnovanu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca i u Zagrebu se učlanio u Komunističku partiju.
Po izbijanju Drugog svetskog rata, postao je vođa Partizanskog pokreta otpora, a nakon njegovog završetka lider Jugoslavije u kojoj je uspostavljen novi društveno-politički poredak.
Bio je predsednik Vlade od 29. novembra 1945. godine, a posle 1953. predsednik Saveznog izvršnog veća i predsednik Republike. Kada su godinu dana kasnije te dve funkcije razdvojene, ostao je do kraja života predsednik Republike, a od 1974. godine i predsednik Predsedništva SFRJ.
Imao je čin maršala Jugoslavije i položaj vrhovnog komandanta Jugoslovenske narodne armije. Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih, čiji je jedno vreme bio i generalni sekretar.
