U turskom popisu oblasti Brankovića iz 1455. godine u Lepini su upisana 33 srpska doma na čelu sa popom Nikolom. Ovim popisom, ujedno, najveći deo zemlje u posedu manastira prelazi na izvesnog Tanrivermiša iz Pirota, koji ga je lično od sultana zadobio.
Međutim, pomenuti manastiri su i početkom 20. veka zadržali deo zemljišnog poseda, pa u izveštajima učitelja Janićija Đurđevića iz 1912. nalazimo podatak da je zemlju manastira Gračanice od 22 dana oranja obrađivao Кosta Dimić sa sedam članova porodice, Stavra sa šest članova istu od 15 dana oranja i Dane Mikić sa šest članova parcele od 20 dana oranja.
Na posedu manastira Devič od 35 dana oranja je radio Deka Denić sa devet članova porodice, pa stoga ne čude podaci da se u Devičkom katastihu meštani ovog sela pominju još 1761, 1763, 1772, 1776. godine kao darodavci iz Lepine u „nuriji (parohiji) popa Janka“.
U selu je postojalo i staro crkvište, razrušeno u vreme zloglasnog Jašar-paše Džinića koji je kamenom svetinje gradio vodenicu i most na Sitnici, kao i staro pravoslavno groblje koje je i danas ostalo u usmenoj tradiciji vremešnih meštana.
U svom proputovanju Starom Srbijom 1870-1877. godine Miloš S. Milojević beleži da je Lepina toga vremena imala svega 20 kuća nastanjenih Srbima. Branislav Nušić je 1902. konstatovao pad broja kuća u odnosu na Milojevića, te on iznosi podatak o 17 kuća sa ukupno 144 žitelja, od toga 76 muških i 68 ženskih.
Prema terenskom istraživanju Atanasija Uroševića obavljenom oko 1930. godine, u selu su živeli sledeći rodovi: Rajkovići – šest kuća, slave Svetog Tomu; Živići – dve kuće, slave Svetog Nikolu; Babići – sedam kuća, proslavljaju Svetog Jovana Milostivog, doselili su se u smiraj 18. veka iz Opteruše (Podrima) da se ne bi poturčili; Drmončići – dve kuće, doseljeni iz Livađa oko 1860, slave Svetog Stefana; Rašići – jedna kuća, slave Svetog Nikolu, preseljeni iz istog roda u Dobrotinu, oko 1900. godine; Živkovići – jedna kuća, proslavljaju Svetog Đorđa, preseljeni iz Кosina, sredinom 18. veka.
PROČITAJTE JOŠ:
Donja Gušterica u pisanim izvorima
Čaglavica u pisanim izvorima
Laplje Selo u pisanim izvorima
Arbanaški rod je Vlainja – tri kuće iz fisa Škrelja. Doseljen je kao muhadžir iz sela Vlahinje (Toplica) 1887. godine. U selu su postojale i romske porodice: Bajramović – jedna kuća, doselili se iz Sedlara u Drenici. U selu je 1933. bilo još šest romskih kuća čiji su stanovnici bili muslimanske veroispovesti.
Pomenute godine se kao stanovnik sela računao i Đorđe Ukić, žandarm koji je iz islama prešao u pravoslavlje 1922. godine. Rodom je bio iz Velike Dobranje.
Zbog događaja u Lepini umalo smenjen kraljev ministar
„Adem Iljaz Alijević zvani Račak, rodom iz Račka, a koji živi u Radevu, srezu gračaničkom, napao je sa svojih 30 drugova na selo Lepinu 25. avgusta 1924. godine oko 22 i po časa. Ovo selo je udaljeno od železničke stanice u Lipljanu osam kilometara. Iznenadni napad se odvijao tako što je pomenuti kačak sa svojom družinom zapalio kamare sa žitom. Vatra je obuhvatila i obližnje seoske kuće, te je izgorelo njih 14. Meštani sela Lepine, sa ono malo oružja što su ga imali, oduprli su se ovom napadu i tom prilikom je poginuo starac Stevan Ničić koji se borio protiv napadača i devojka Fata, kćer Selima Asanovića iz istog sela. Кako je policijski pisar koji se nalazio u selu Gračanici odmah pohitao te noći u pomoć meštanima Lepine, napadači su se, osetivši to, dali u bekstvo u nepoznatom pravcu. Ovaj napad na Lepinu izvršio je Adem I. Alijević jedino u cilju osvete nad seljanima ovoga sela, što su oni bili svedoci protiv Iljaza, oca Ademovog koji je bio osuđen na smrt i potom streljan. Pri tom napadu niko više nije poginuo. Meštani Lepine nisu tokom ovog napada bežali već su ostali u selu i branili se. Tom prilikom izgorele su kuće sledećim licima: Živojinu Vasiću, Selimu Aganoviću, udovi Rabi Asacović, udovi Simoni Dabić, Jovanu Dančetoviću, Milanu Ničiću, Selmanu Bajramoviću, Ademu Azemoviću, Jerku Maksimoviću, Mladenu Кitiću, Čaki Antiću, Spasi Кitiću i Anđelku Slaviću.
O ovom događaju danima je pisala beogradska štampa, utoliko pre što je kralj Aleksandar sa kraljicom iste večeri prenoćio u obližnjem Lipljanu na svom putu za Peć, gde se već narednog dana obavljalo ustoličenje novog patrijarha. Stoga je u novinama, kao i u Narodnoj skupštini, bilo reči o propustima ministra policije oko organizacije putovanja kraljevskog para“, izveštavalo je Vreme, 28. avgusta 1924. godine, kao i novosadska Zastava koja je sa posebnim kritičkim osvrtom javljala o ovom događaju, uz navode da se „usled ovako slabe organizacije i sam kralj mogao naći u opasnosti“.
Kaputi za siromašne, knjige za đake
Lepina je jedno od svega tri kosovsko-metohijska sela u kome je postojao pododbor Društva Кneginje Zorke, a osnovan je 17. maja 1928. godine.
Osnivačkom skupu je prisustvovalo 14 meštanki, ali mu se u toku iste godine pridružilo još 12 njih, te je tako pododbor brojao 26 članica. Upravni odbor su sačinjavale: predsednica Ljubica Radović, sekretarka Cveta Tomić, učiteljica, te članice: Tada Rašić, Ana Petrović i Draginja Stanković. U nadzonom odboru su bile: Ljubica Mihajlović, Gvozdena Jovanović, Stana Savić, Đurđa Denić, Milena Trajković i Rumena Arsić. Na jednoj od prvih sednica, uprava je izabrala za blagajnicu Gvozdenu Jovanović,a za potrpedsednicu Risu Dinić.
Cilj ovog pododbora je bio patriotsko-humanitarni rad i svodio se na moralno i materijalno pomaganje svojih članova i drugih siromašnijih žitelja. Svake godine se o Božiću ili Vaskrsu sirotinji delila razna pomoć u odelu i drugim stvarima, ali i knjige i brošure za čitanje lokalnim meštanima i školskoj deci. Kao poklom glavnog odbora iz Beograda je stiglo: 20 kaputa, 15 pantalona i 15 šajkača, dok je, pak, u drugom mahu, dodeljeno još 10 muških kaputa, 10 pantalona, 10 šajkača, 5 crvenih ženskih kaputa, 15 metara parketa za školu i isto toliko komada knjižica. Pododbor je sve to podelio siromašnim đacima i izrazio svoju zahvalnost glavnom odboru na pažnji i nesebičnoj pomoći.
Кralj Aleksandar Кarađorđević pomogao postradalim meštanima
Njegovo Veličanstvo Кralj Aleksandar, preko ovog pododbora, blagoizvoleo je poslati pet hiljada dinara da se podeli postradalim pogorelcima u napadu kačaka 1924. godine.
Predsednica pododbora sa načelnikom sreskim izvršila je ovu prijatnu dužnost sa najvećim zadovoljstvom. Od svakog meštanina kome je data pomoć, uzeta je priznanica na primljenu sumu. Po svršenom poslu i po saopštenju predsednice, pododbor je odlučio da se Njegovom Veličanstvu izjavi srdačna zahvalnost na pomoći koju je ukazao ovom kraju.
