“Ranije je bilo sasvim drugačije, a danas je sve drugačije. Nije ništa kao što je bilo. Težak je život, ali vuče me želja za rodnim krajem,” kazala je Bogdana, opisujući kako je odlučila da se vrati u svoje selo.
Iako živi sama, Bogdana ističe da do sada nije imala ozbiljnih problema u odnosima sa komšijama, bilo da su Srbi ili Albanci.
“Svi pitaju i čude se kako živim, ali, hvala Bogu, do sada nisam imala problema. Ne mogu da kažem da mi je neko pokucao na vrata da me uznemirava,” kazala je Bogdana za Radio Goraždevac.
Bogdanin sin je poginuo u saobraćajnoj nesreći 1996. godine, dok je njen suprug nestao na kućnom pragu 1999. godine, nakon rata na Kosovu. Ovaj gubitak ostavlja dubok trag u njenom životu.
“Muž mi je nestao, niko ništa neće da kaže. Albanci sigurno znaju, ali niko neće da priča,” kaže Bogdana, naglašavajući da se istina o sudbini njenog muža i dalje krije.
Njena deca, koja žive u Srbiji, posećuju je povremeno, ali zbog svojih obaveza ne mogu da pruže više pomoći. Bogdana se uglavnom oslanja na sopstveni trud kako bi obezbedila osnovne potrebe.
“Radim baštu, prodajem luk, krompir, papriku. Imamo prevoz jednom nedeljno do pijace u Peći i Kosovskoj Mitrovici. Od toga živim,” objasnila je Bogdana Bogićević.
Uprkos godinama i zdravstvenim problemima, Bogdana pronalazi snagu da sama obezbedi ogrev za zimu.
“Svi me vide s kolicima i testerom kako idem u šumu da skupim drva. Nemam odakle da kupim, a ako se zadužim, kako ću da vratim dug?” pita se Bogdana.
Sistem zdravstvene zaštite predstavlja dodatni izazov za Bogdanu.
“Prijavljena sam u Srbiji i tamo se lečim, u Kragujevcu. Samo put do Srbije košta me 30 evra, plus lekovi,” kaže ona.
Bogdana se prisetila vremena kada je selo bilo punije i življe.
“Ranije smo se više družili, više pomagali jedni drugima. Sada je sve drugačije. Ljubomora, neki poseban život. Nema mladih, svi odlaze,” kazala je Bogdana, dodajući da ne gaji prevelike nade za bolju budućnost u selu.
Ipak, ona ostaje vezana za svoj dom i rodni kraj, što smatra svojom dužnošću.
“Vuče me moja kuća, moje dvorište. Sin mi je ovde sahranjen, kako da ne ostanem?” rekla je, izražavajući nadu da će budućnost ipak doneti nešto bolje za sve ljude u njenoj zajednici.
