„Došli smo ovde kada sam se udala, ali smo ubrzo otišli u Norvešku, gde smo proveli četiri godine u azilu. Vratili smo se 2011. i od tada smo ovde. Bilo je teško priviknuti se na samom početku, jer smo došli iz veće sredine, ali uspeli smo”, započela je Mirjana svoj razgovor za emisiju „Naše heroine”.
Njihova svakodnevica u Osojanu nije jednostavna. Mirjana radi kao gerontodomaćica, dok njen suprug obavlja i privatne poslove. Uz to, porodica obrađuje imanje, seje pšenicu i kukuruz, i drži svinje kako bi obezbedili osnovne životne potrebe.
„Snalazimo se, nije lako, ali nekako završavamo sve što je potrebno”, dodala je ona.
Dvoje dece Đurićevih pohađa osnovnu školu u Osojanu, dok treće dete ide u srednju školu u Kosovskoj Mitrovici.
„Najstarije dete vozimo u Mitrovicu ponedeljkom, a vraćamo petkom. Ostalo dvoje pohađa osnovnu školu u Osojanu. Teško je, ali mora se”, objasnila je ona.
Uprkos izazovima, Mirjana i njen suprug trude se da deci pruže sve što mogu. Deca treniraju folklor i balet, što im, prema rečima Mirjane, mnogo znači.
„Deci znači sve što je novo i gledamo da im priuštimo što više možemo. Takva je sredina, nema neki izbor, ali sve što ima njima znači”, istakla je ona u emisiji „Naše heroine”.
Mirjana izražava i nadu u bolju budućnost.
„Svi se nadamo da će budućnost doneti nešto bolje, da će deca završiti školu, zaposliti se i moći da idu dalje. Najviše bismo voleli da imamo slobodu, pa će ostalo doći”, zaključila je Mirjana.
