U prizrenskom naselju Potkaljaja, ispod crkve Svetog Spasa, uska kaldrma vodi do jedinog Srbina filigraniste u carskom gradu na Bistrici. Siniša Cvetković (64) je čuvenu prizrensku filigransku školu završio 1974. godine.
Srbin koji na Kosovu uspeva da živi od filigrana
„Od kako smo se 2012. godine u Prizren vratili moja supruga i ja, ponovo se bavim ovim zanatom. Filigranom obezbeđujem sebi egzistenciju. Kucali smo na sva vrata, nigde nismo dobili pozitivan odgovor. Ja radim filigran, a moja supruga ikone sa cirkonoma. Prodajemo u Svetim Arhangelima i Bogosloviji, kada dođu naši ljudi“, rekao je za RTV Kim Cvetković.
Filigranom se u Prizrenu danas bave Albanci katolici i Turci. Siniša ga je zavoleo još u detinjistvu.
„Imao sam komšije katolike sa kojima sam se družio, igrao fudbal, išao u bioskop. Oni bi često napuštali igru i govorili da moraju da rade. Pitao sam ih mogu li da dođem i da vidim šta rade, imao sam 12 ili 13 godina. Kada sam to video, mnogo mi se svidelo. Otvorila se škola i ja sam odlučio da se upišem“, priča Siniša dok svilene niti pretvara u krst, koji će zajedno sa ostalim radovima izložiti na Petrovdan u manastiru Banjska.
Porodica Cvetković je napustila Prizren 1999. godine. Kada su se 2012. vratili, spaljena kuća im je obnovljena. Siniša danas, sa kolegama Albancima dobro sarađuje, razmenjuje ideje i alate.
„Imam druga i kolegu katolika još od pre rata. Bilo mu je žao da ja, kao majstor, sedim kući i ništa ne radim, da nemam od čega da živim. On mi je doneo pola kilograma srebra, plinsku bocu i kazao da uzmem i da sednem da radim i zarađujem“, seća se on.
Za izradu unikatnih narukvica, prstenja, minđuša, privezaka i kandila potrebne su tanke srebrne žice. Siniša kaže da u svojoj kućnoj radionici od ovih niti može da izradi sve što nacrta i zamisli.
„Treba živaca i dobro oko. Najvrednije što sam uradio su kadnila i jedna vaza koja je težila 2,5 kilograma. Za izradu jednog kandila potrebno je oko mesec dana, tu ima hiljade i hiljade sitnih delića“, objašnjava Cvetković.
On je filigranski zanat, za koji kaže da izumire, želeo da prenese na mlađe generacije i otvori školu u Štrpcu. Međutim, za to nije dobio podršku.
„Hteo sam da učim mlade ljude koji su na birou za nezaposlene, nebitno da li su muškarci ili žene. Njih 20 ili 30 sam mogao za deset meseci da osposobim, da budu samostalni majstori i da mogu da rade. Nisam tražio puno, jednu platu i prevoz ili da mi u Štrpcu nađu stan. Poneo bi neki sitan alat, pripremio sam projekat, ali odbili su me jednom, drugi put i više nisam ni pokušavao“, rekao je Siniša.
Svetlana, Mileva, Jefimija, Tomislav… nabraja on preostale Srbe u Prizrenu i priseća se života pre rata, kada je u ovom gradu živelo više od 12.000 Srba.
„Nije se znalo ko je Turčin, Albanac ili Rom. Išlo se na slave, Bajrame, Uskrs, Božić. Živeli smo prelepo i žao mi je što nema više Srba, da se više družimo. U nedelju se nađemo u crkvi na liturgiji, odemo u Bogosloviju na druženje, popijemo kafu, rakijicu, posluže nam ručak i onda svako svojoj kući. A kući, u samoći, ja polako stvaram“, zaključio je Cvetković.
Filigran je ponovo u modi
Ljuljzim Emra (72) je rođeni Prizrenac. U svoje dve radnje u ovom gradu prodaje tradicionalni filigranski nakit. Kako kaže, zanat je počeo da uči sa 15 godina, da bi sa 18 zvanično postao diplomirani filigranski majstor.
„To je bilo 1968. godine u Prizrenu. Voleo sam oduvek ovaj zanat, škola mi nije išla, a ovde sam jako dobro napredovao. Radio sam tri godine za majstora, plata je bila mala, ali učio sam zanat. Onda sam počeo sam da radim, radili smo po narudžbini za celu bivšu Jugoslaviju, a najviše su kupovali ljudi sa primorja“, prisetio se on.
Filigranski nakit ponovo je u modi, pa ga, kako Ljuljzim kaže, opet najviše kupuju stranci. Ali, on je i deo tradicionalnih običaja.
“Ovaj nakit su i nekada najviše kupovali stranci. Kod nas su se, kad je u prošlo vreme ovaj nakit bio jako moderan, nosile neke druge stvari. On je takođe vezan i za našu tradiciju oko svadbi. Tada devojke kupuju lire i petolirke“, rekao je stari prizrenski filigran.
On kaže da inspiraciju za rad stari majstori lako pronađu.
„Mi kupimo staro srebro, onda ga topimo. Od toga se napravi žica i onda izrađujemo nakit“, rekao je Emro.
Posle osvajanja ovih delova Evrope od strane Turaka, pored latinskog naziva filigran u upotrebu ulazi i turski naziv srma. Postepeno dolazi do folklorizacije nakita i on prestaje da bude skupoceni ukras visokog umetničkog kvaliteta. Ipak, pojedini gradovi postaju poznati po izradi ukrasnih predmeta ovom tehnikom. Filigranski zanat se od 2012. godine nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. U samom Prizrenu još uvek postoje škole u kojima se uči.
