Većina Srba je Kosovo Polje napustila na početku ili ubrzo nakon ratnih sukoba. Ima ih onih koji su se tada doselili. Takav je slučaj sa četvoročlanom porodicom Delibašić, koja se upravo u ovo mesto tada doselil iz Vrela, sela u opštini Lipljan.
Slaviša i Dragana Delibašić u Kosovu Polju žive sa dvoje dece. Ćerkica im ima 15, a sin 12 godina. Zbog zdravstvenih problema devojčica ne ide u školu, dečak je sedmi razred.
„Niko nas ne dira. Nije se desilo da je neko presreo moju ženu ili dete. Niko nas nikada nije dirao, a svi znaju da smo tu, da smo Srbi“, kazao nam je Dragan odgovarajući na pitanje kako se danas živi u Kosovu Polju.
Iako su odnosi sa prvim komšijama odlični, problem im predstavlja delimično ograničena sloboda kretanja, omeđena uvek istim, dobro poznatim stazama.
“Nemamo mi neko kretanje, neki izbor, da možemo da izađemo. Imamo te prodavnice tu, obiđemo to, odemo do Ugljara, Gračanice ako nešto treba da se kupi, ali nikada nismo imali problema“, rekao je Delibašić.
“Ja sam rođena ovde, ovde sam se udala i rodila svoje dvoje dece. Kakav je život ovde? Kao i u svim enklavama, samo što tamo ima više Srba. Nama je mogućnost slobodnog kretanja uskraćena, kao i sve ostalo. Družimo se ovde, idemo jedni kod drugih na kafu, ovde imam jednu koleginicu, medicinske sestre smo, radimo u Domu zdravlja u Ugljaru“, rekla je Dragana Ristić Delibašić.
U Mašinskom parku, delu grada u kojem živi porodica Delibašić, živi dvadesetak Srba. Kod Delibašića smo zatekli komšinicu Miru Marković i komšiju Rajka Trandafilovskog koji su svratili na popodnevno druženje. Markovićeva živi sama, ćerka joj je otišla u Beograd zbog, kako kaže, većih mogućnosti. Ni ona nema problem sa komšijama Albancima, ali kaže da joj najviše smeta organičena sloboda kretanja.
“Najveći problem je ograničeno kretanje, odemo samo do najbližih komšija. Inače, što se svega ostalog tiče, mi tu živimo i nemamo nekih većih problema. Navikneš se. Mi smo ovde bili i za vreme bombardovanja, preživeli smo martovski pogrom i jednostavno se navikneš da živiš na takav način. Onda ti neke stvari, koje u stvarnom svetu nisu, postanu normalne“, kaže Markovićeva.
Izjavu predsednika Srbije Aleksandra Vučića da u Kosovu Polju nema Srba, ovi ljudi smatraju velikom nepravdom.
“U Kosovu Polju ima Srba, mi smo ovde od 1999. godine. Ako svakog Albanca koji živi u ovom gradu pitate da li u Kosovu Polju ima Srba, reći će vam da ima. Oni nas nisu izbrisali, ali naš predsednik jeste. To je velika bruka i sramota koja nam se dogodila“, rekao je Rajko Trandafilovski koji živi u Mašinskom Parku.
“Problem su nam ove izjave, da ne postoje Srbi ovde. Srbi postoje ovde, ovde žive deca koja su rođena ovde, koja se školuju ovde. Imamo i bebu koja je rođena u februaru. Dakle, tu žive ljudi, ne može niko da nas izbriše gumicom i da kaže da ne postoje Srbi“, kazao nam je Dragan Delibašić.
U međuvremenu, na popodnevno okupljanje u porodični dom Delibašića stigla je još jedna komšinica koja se sa setom priseća života pre 1999. godine.
“Lep nam je život bio, a i sada nam je lepo. Ali nije lepo da nas neko zapostavlja baš tako. Držimo se. I nije lepo da neko kaže da nas u Kosovu Polju nema. Tu smo i dalje, hvala Bogu, živimo“, rekla je Radmila Papović.
U Mašinskom parku živi i radi i muški frizer Dejan Miljković koji je svoj salon otvorio 1999. godine. Kaže da nikada nije imao problema, a da među svakodnevnim mušterijama ima Srba, Albanaca, a ošiša i ponekog stranca.
