U srpskom narodu vez je bio vrlo važan i čest način ukrašavanja odeće i tekstilnih predmeta koji su se koristili u domaćinstvu. Iako su danas modeli u etno stilu sve manje u upotrebi, jedan od čuvara ove tradicije na Kosovu jeste Udruženje žena “Avenija“.
„Mi imamo dosta folklornih ansambala i oni koriste narodne nošnje, tako da ima potrebe da se i dalje radi kosovski vez i sugurna sam da će on opstati. Šteta bi bila da ne opstane“, kaže predsednica ovog udruženja Gordana Đorić.
Ranije su u seoskoj zajednici vez, pletenje i heklanje bili neizostavni deo dana svake žene. Devojke su u detinjstvu upućivane u ove veštine kako bi priremile spremu za udaju.
„Izradom ručnih radova bavim se od svoje rane mladosti. Još kao devojčica pokazivala sam interesovanje, dok sam gledala tetku, mamu. Devojke su spremale svoju devojačku spremu za udaju, tako da sam i ja spremila za sebe. U tom periodu sam dosta vezla i heklala“, kaže Nadica Jorgić iz Preoca.
Žene se u današnje vreme sve manje bave izradom ručnih radova, ali ima i onih dama kojima su narodne rukotvorine hobi.
„Tekstil koji dolazi iz Kine i Turske je vrlo jeftin. Ručni rad je dosta skup, ali od toga ne može da se živi. Moglo bi ako je jedna grupacija usko vezana za izradu narodnih nošnji“, kaže Đorićeva.
Iako mlade meštanke Gračanice nisu želele pred kameru, u neformalnom razgovoru su nam mnoge od njih rekle da nemaju vremena da se bave izradom ručnih radova. Kosovski vez će tako jedino opstati ukoliko buduće generacije otkriju njegovu vrednost, a čuvari tradicije nastave da se brinu da ne bude zaboravljen.
Nematerijalna kulturna baština
Pored materijalne i prirodne baštine danas, u eri globalizacije, posvećuje se sve veća pažnja nematerijalnom kulturnom nasleđu kao autentičnoj vrednosti koja krasi i karakteriše jedan narod, državu.
Zato su u skladu sa uputstvima Uneska za primenu Konvencije o zaštiti nematerijalne kulturne baštine uspostavljene osnove sistema zaštite i očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa u Republici Srbiji. Formirana je nacionalna mreža za zaštitu nematerijalnog nasleđa, odnosno Nacionalni komitet, Komisija za upis u nacionalni registar, Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu i sedam regionalnih koordinatora.
Kao rezultat toga pripremljena je i formirana lista koja, za sada, ima 31 element. Svi ti elementi ispunili su uslove iz procedure za upis na listu nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije.
Jedan od možda, najznačajnijih elemenata sa nacionalne liste je kosovski vez.
Pod kosovskim vezom podrazumeva se deo likovnog narodnog stvaralaštva koji je izrađivan na različitim tekstilnim materijalima. Karakteristike kosovskog veza određene su još u srednjovekovnoj Srbiji, ali poreklo određenih ornamenata seže u daleku prošlost koptske kulture koji su preko Vizantije doprli do naših krajeva.
Škola veza Jelene Anžujske
Jednu od prvih i uglednih škola kosovskog veza na srpskom vladarskom dvoru držala je žena Uroša Prvog, kraljica Jelena Anžujska, majka potonjih vladara Dragutina i Milutina. Polaznice ove škole bile su mlade žene i devojke iz srpskih vlastelinskih porodica. Pored umetničkog veza tu su se upoznavale i sa drugim umetničkim veštinama i učile manire lepog ponašanja.
Kosovski vez na srpskom dvoru
Kao moćna država Srbija je u to vreme održavala žive trgovačke veze sa mediteranskim državama, a pogotovo tesne kulturne veze sa Vizantijom. Svi ti uticaji doprineli su da se na srpskom kraljevskom dvoru i na dvorovima srpske vlastele neguje i razvija kosovski vez do umetničkog savršenstva.
Kraljica Simonida, žena srpskog kralja Milutina, iako veoma mlada, takođe je držala na svome dvoru školu umetničkog kosovskog veza. U srednjovekovnoj Srbiji to je bila privilegija vlastelinskih žena i kćeri, s obzirom na to da su i materijali kojima se vezlo i na kojima se vezlo bili skupi, uveženi iz dalekih, često prekomorskih zemalja. One su ipak morale biti i nadarene za ovakvu vrstu rada, te su pored poznatih motiva unosile u svoju umetnost i deo svoje duše i mašte.
Osim na dvorovima kosovski vez je negovan i u mnogim manastirima. Monahinja Jefimija, pesnikinja i umetnica kosovskog veza ostavila je pokolenjima svedočanstva svog raskošnog talenta u vidu vezenog pokrova za mošti svetog Kneza Lazara i stihove Pohvale knezu Lazaru.
Posle Kosovskog boja na vezenim predmetima unose se i neki novi ornamenti. To je, pre svega kosovski božur, koji se kao simbol kosovskog stradanja i kosovskog mita održao do danas, potom simbolični motiv suze oivičene crnim svilenim ili pamučnim koncem.
Padom Srpske despotovine zamire i kulturni život u pokorenoj Srbiji. Nastaje vreme mraka i stradanja pod otomanskom vlašću.
Tradicionalna umetnost i vreme
Dve velike seobe Srba krajem 17. i početkom 18. veka javljaju se kao posledica strašnog terora nad srpskim življem. Pored ostalog što se moglo poneti na dug i neizvestan put na sever, Srbi su u škrinjama poneli i komade sačuvanog kosovskog veza.
U novoj otadžbini, na prostoru tadašnje južne Ugarske i današnje Vojvodine, Srbi su pokazali vitalnost, ali i predanu posvećenost očuvanju svog nacionalnog i kulturnog identiteta.
Sa ekonomskim oporavkom, razvojem građanske klase, veliku pažnju posvećivali su obrazovanju dece i omladine, a u okviru škola, raznih kulturno prosvetnih udruženja nastavili su tradiciju negovanja kosovskog veza. U novim srpskim krajevima bio je to novi procvat ove vrste tradicionalne umetnosti koja je tako prenoseći se sa generacije na generaciju preživela od ranog srednjeg veka do danas.
Vremenom se veština i umetnost kosovskog veza prenela i u seoske sredine Panonske nizije gde su živeli Srbi, ali sa nekim ruralnim osobenostima koje su se uglavnom odnosile na vrstu materijala.
Posle konačnog oslobođenja Srbije od turskog ropstva i u gradovima i varošima južno od Save i Dunava ubrzano se razvija nova građanska klasa, otvaraju se škole, pa i škole za žensku decu u kojima je jedan od predmeta bio i ručni rad. U okviru školskog sistema nastavlja se čuvanje i negovanje i kosovskog veza, sad već kao prepoznate vrednosti nematerijalne kulturne baštine.
Danas kosovski vez zauzima prestižno mesto na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije. Zahvaljujući novoosnovanim udruženjima koja neguju ovu lepu veštinu – umetnost, kosovski vez zadovoljava i važan kriterijum održivosti.
Takođe, mnogi stručnjaci-etnolozi, poštovaoci i ljubitelji ove umetnosti uz pomoć savremenih načina komunikacije omogućuju izlazak kosovskog veza iz prostora muzeja, njegovo predstavljanje i van granica naše zemlje i pripremanje puta za mesto kosovskog veza na listi svetske nematerijalne kulturne baštine.
