Kako je za Blic rekao njegov sin, Popov je preminuo juče.
„Sveznalica, autentični mudrac i Orfej našeg doba“, najbolji su epiteti kojima je na Vikipediji opisan novinar i književnik Radivoj Raša Popov. U vreme prikazivanja serijala „Fazoni i fore“ bio je pomalo svačiji deda.
Rođen je 26. juna 1933. u Mokrinu. Iako je više voleo istoriju, 1952. Popov se opredelio za studije književnosti u Beogradu. Novinarsku karijeru počeo je u novosadskom Dnevniku, a radio u listu „Mladost“, u Radio Beogradu, u Televiziji Beograd. Bio je lektor za srpskohrvatski jezik u Londonu, Birmingemu i Notingemu i glavni urednik izdavačke kuće „Matica srpska“.
Dobitnik je mnogobrojnih priznanja, između ostalih Godišnje nagrade Radio Beograda 1967. za seriju „Vidovi fašizma“ i Nagrade za životno delo „Dositej Obradović“ 2015.
Ništa čudno, ako se zna da je već u trećoj godini, zahvaljujući ocu, listao enciklopediju „Sveznanje“, a sa devet prvi put pročitao Dositejev „Život i priključenija“, pisale su prošle godine „Novosti“.
O društvenim temama pisao je kao kolumnista lista „Politika“.
Intelektualno je sazrevao uz Makavejeva, kao književnik kada mu je „selektor“ bio Vasko Popa u „Poslednjoj šansi“ na Tašmajdanu, odakle su kretale najlepše ideje. Iz njih su nastale nezaboravne emisije za decu „Neven“, „Šešir bez dna“, „Radost saznanja“.
Objavio je više knjiga pesama za decu i odrasle: „Dva oka“ (1963), „Gvozdeni magarac“ (1976), „Žabac koji ne zna da ćuti“ (1987), „Trulež zglave“ (1991), „Šešir bez dna“ (2001), „Lažljiva usta istine“ (2002), „Vozom posred ulice“ (2003), „Bio sam srećni konj“ (2003), „Bajke za XXI vek“ (2007), „Čarobnjakov SMS“ (2007), „Mali zeleni“ (2009), „Mokrinski patuljci“ (2013), „Usamljena princeza“ (2014).
Iza sebe je ostavio dvoje dece – ćerku Dijanu i sina Bojana.
Svojevremeno je objasnio šta ga je nateralo da se odrekne novinarstva i okrene pisanju za decu: „Svom sinu Bojanu, svešteniku u Moskvi, ispričao sam bar hiljadu bajki pred spavanje, a ćerki Dijani, posle sedam godina, još hiljadu. Samo sam jednu zapisao. A kad mi se rodila unuka Maša, odjednom sam dobio odnekud čudom dar da pevam i pišem za decu. Za nju sam napisao svoju prvu knjigu za decu, ’Žabac koji ne zna da ćuti’. Izašla je 1987. Taj žabac sam ja, ali i Zmaj Jovin žabac koji nema sluha“.
Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević uputio je porodici Raše Popova telegram saučešća.
„Duboko nas je pogodila vest o odlasku sa životne scene Raše Popova. Zračio je i delovao blagotvornim duhom umne igre i verdrine, prožet radoznalim pogledom prema običnim i neobičnim pojavama sveta koji nas okružuje. Njegovo književno i medijsko delovanje, od slavne naučne redakcije Televizije Beograd, do brojnih književnih dela i programa namenjenih deci svih uzrasta, nosi pečat jedne neponovljive stvaralačke ličnosti“, stoji u telegramu.
Raša Popov je održao u novembru 2015. godine „školski čas“ za mališane u Gračanici.
