Srpski predsednik Aleksandar Vučić i kosovski premijer Aljbin Kurti sastali su se u Briselu ovog ponedeljka. Nakon sastanka delimičnu konfuziju u javnosti izazvala je prvo evropska izjava da su se strane usaglasile o tome da „nisu potrebni dalji razgovori“ o evropskom predlogu, koji je iste večeri sa iste adrese obnarodovan kao „Sporazum o putu za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije“, te konačno zvanično objavljen i njegov sadržaj.
Sastoji se od 11 članova, od kojih se srpska zajednica na Kosovu, ali i status Srpske pravoslavne crkve spominju samo u jednom.
U pitanju je sedmi član predloga u kom se navodi da se obe strane obavezuju da će da uspostave posebne aranžmane i garancije, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i oslanjajući se na postojeća evropska iskustva, kako bi se obezbedio „odgovarajući nivo samoupravljanja za srpsku zajednicu na Kosovu i sposobnost za pružanje usluga u određenim oblastima, uključujući mogućnost finansijske podrške Srbije i direktan kanal komunikacije srpske zajednice sa Vladom Kosova“.
U istom članu takođe stoji da će strane da formalizuju status Srpske Pravoslavne Crkve na Kosovu i pruže „snažan nivo“ zaštite srpskim mestima verskog i kulturnog nasleđa, u skladu sa postojećim evropskim modelima.
Iako je to jedini član evropskog predloga, koji se tiče srpske zajednice na Kosovu, ali i statusa SPC, upravo on za kosovsku predsednicu, Vjosu Osmani, „nije lak“ i to je izjavila već sutradan.
„Ovim sporazumom su juče prihvaćeni neki teški predlozi koji se odnose na samoupravljanje srpske manjine na Kosovu i regulisanje pravnog statusa Srpske Pravoslavne Crkve. Tekst sporazuma ne razjašnjava u potpunosti implikacije ovih i nekih drugih pitanja, koja se nužno moraju razjasniti pre finalizacije Plana implementacije“, kazala je ona za Kohu 28. februara, a na „teške odluke“ požalila se i ambasadorima na Kosovu juče.
Korak dalje u kritikama predloga za poseban status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, otišao je bivši potpredsednik kosovske vlade i bivša pristalica vladajućeg Samoopredeljenja, Haki Abazi, koji smatra da je razlog za eksteritorijalnost imovine pravoslavne crkve zapravo „srpska kolonizacija“ i to još iz vremena Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kako je kazao, u delovima Kosova gde ima prirodnih bogatstava i ruda.
„Na svakom mestu gde ima bogatstava i podzemnih ruda na Kosovu, srpski kralj je postavio srpske kolonizatore. Gračanica, Novo Brdo, Peć, Mitrovica, Štrpce, Klokot, Obilić i druga mesta gde ima zlata, srebra, hroma, boksita, lignita, retkih minerala – to je razlog za eksteritorijalnost imovine pravoslavne crkve“, smatra Abazi.
Dodaje i da je to „forma da se ne dozvoli Kosovu da se razvije i da ga napusti albansko stanovništvo“.
Inače, prisustvo Srbije i Srba na Kosovu, tokom prve polovine 20. veka u istorijskom mejnstrimu na Kosovu podvodi se pod „kolonizaciju“.
Štaviše, o Srbima kao „kolonizatorima“, „okupatorima“ i „srpskoj kolonizaciji“ – redovno se govori i u drugoj polovini 20. veka, kao i u ovom.
Jedan od svežih primera jeste da povratničko naselje Sunčana dolina, kosovski lideri nazivaju „tipičnom srpskom kolonizacijom“.
Istorijski narativ da je prisustvo Srbija na Kosovu „kolonizacija“ široko je prihvaćen među albanskom zajednicom, a o tome mladi uče i u školama po kosovskom obrazovnom sistemu.
