Direktor Fonda za humanitarno pravo Kosova Bekim Bljakaj je istakao da bi podnošenje ostavke Brovine „trebao da bude neki njen moralni čin“. Te da je, kako kaže, Brovina rekla da tu sliku ima u svom posedu od 2003. godine, ali da to nije tačno.
„Postoje snimci gde je ona javno prikazala tu sliku 2012. godine na nekom skupu. Ako je gospođa Brovina bila ubeđena da je to dokaz jednog strašnog zločina, onda zašto nije prijavila taj slučaj tužilaštvu ili policiji, zašto nije podnela krivičnu prijavu za to. Ne može niko, pa čak ni posalnik, niti bilo ko drugi, da drži u privatnom posedu bilo kakav dokaz za neke zločine. Ukoliko je ubeđen da je to dokaz to mora da se prijavi nadležnim organima“, kazao je Bljakaj.
On smatra da Brovina nije imala za cilj da pokazivanjem fotografije izazove neke međuetničke tenzije na Kosovu, već da je to uradila verovatno u cilju lobiranja za izglasavanje „Rezolucije o genocidu i zločinima od strane Srbije“, koja je izglasana pre desetak dana u parlamentu Kosova.
Ipak Bljakaj smatra da je ova situacija mogla da bude veoma opasna poput one iz 17. marta 2004.godine, kada su mediji objavili netačnu informaciju da su Srbi odgovorni za utapanje dvojice dečaka u reci Ibar na severu Kosova.
„Nesvesno, Fljora Brovina je mogla da stvori takvu atmosferu na Kosovu, jer reakcije su bile oštre sa svih strana. Dobra strana u celoj toj priči je u tome da se vrlo brzo otkrilo da ta fotografija nije autentična, da nije uopšte slikana na Kosovu i valjda je insert iz nekog porno filma koji je snimljen u Iraku. I to je dobro što je to vrlo brzo raskrinkano od strane medija i onda nije bilo osobe koja nije osudila taj postupak Fljore Brovine“.
Nije logično da je 20 hiljada žena silovano tokom rata na Kosovu
Iako Fond za humanitarno pravo Kosova nema precizne podatke o broju slovanih žena na Kosovu Bljakaj smatra da su izjave pojedinih političara da je 20 hiljada žena bilo silovano tokom rata na Kosovu preterane i da on lično u to ne veruje.
„To je užasno velika brojka. Jednostavno priroda takvog zločina je takva da ne može to da bude masovno kao što su bila ubistva. Mi imamo saznanja da je za jedan dan na jednom mestu ubijeno preko 360 pojedinaca u jednom selu. Nemoguće je da zamislite da je neko mogao da siluje 360 ljudi na jednom mestu i u toku jednog dana. Priroda zločina je takva da ne može da bude više žrtava seksualnog zlostavljanja od ubijenih i nestalih“.
Bljakaj očekuje da će u Specijalni sud za zločine počinjene na Kosovu, koji je osnovan na osnovu kosovskog zakona iz 2015.godine, biti pozvani svi koji se pominju u izveštaju Dika Martija.
„Pročitao sam pažljio izvešaj Saveta Evrope koji je napisao Dik Marti i bilo bi mi nelogično da se ne pozovu ovi koji su vodili OVK u to vreme, jer se njihova imena spominju u više navrata u tom izveštaju. Sad u kom svojstvu, svedoka, osumnjičenih, ne znamo, ali svakako ne bi bilo logično da oni ne budu pozvani na saslušanje pred Specijalno tužilaštvo“.
Prema izveštaju Fonda za humanitarno pravo koji je objavljen prošle godine, na Kosovu je doneto 40 presuda za ratne zločine u vreme UNMIK-a i EULEKS-a. Od tog broja 39 presuda je izrečeno u vreme mandata EULEKS-a, a jedna u vreme UNMIK pravosuđa.
„Svi ti procesi su počeli u vreme UNMIK-a i nisu pravosnažno okončani, jer su procesi trajali, bili su složeni i trajali su godinama, tako da je tek EULEKS završio te predmete. Od 111 optuženih za ratne zločine na Kosovu, 40 njih su pravosnažno osuđeni. Ostali su u nedostatku dokaza pušteni ili su nedostupni, kao 2000. godine, kada je jedna velika grupa koji su bili optuženi za ratne zločine pobegla iz zatvora u Severnoj Mitrovici i nikada više nisu bili dostupni organima gonjenja“.
Ipak i pored 40 presuda Bljakaj smatra da malo ko može da bude zadovoljan radom međunarodnih misija kada je u pitanju procesuiranje ratnih zločina.
