Nora Ahmetaj ispred Centra za istraživanje i dokumentaciju ističe da pominjanje „suočavanja sa prošlošću“ kod ljudi uvek izaziva pitanje, „zašto i sa čime treba da se suočavamo“. Ona je dodala da postoje alterantivne komisije koje bi ovu temu valjalo da istraže od samog početka.
„To je važno, jer posle 20. godina na Kosovu, ni jedna, ni druga, ni treća strana, niko nikome ne veruje. Kada jedna strana da podatke o nestalim ili ubijenim civilima, druga strana to smatra manipulacijom žrtvama. Zato su alternativne komisije jako važne u postkonfliktnim društvima“, navela je Ahmetaj.
Živojin Ćirković iz organizacije GIOR smatra da pomirenje i suočavanje sa prošlošću treba da bude prihvatljivo za sve strane.
„Ne treba samo Srbi da prihvataju suočavanje sa nečim što se desilo, treba i Albanci da prihvate. Ali, da bi Albanci kao sadašnja većina to prihvatili, treba da prihvate statistiku. Nije svet počeo 1999. godine. Prošlo je 20 godina, izgubili smo dve decenije zbog politike koja je i dalje u tom fokusu nezavršenih poslova nacionalnog opredeljenja Albanaca i Srba. Mislim da u politici i dalje svi lutaju i to je najveći problem“, kazao je Ćirković.
On je napomenuo da je suština istine prihvatanje Srba, jer „većina ne shvata da Srbi žive ovde“.
„Nemojte proterivati ove ljude koji žive ovde, to je suština istine. Ako pričamo o toj istini, žrtve da i ne spominjemo, jer žrtve su posebna tema o kojoj je vrlo teško pričati. Ko nije pričao sa žrtvama, sa porodicama žrtava, taj nema osećaj koliko je gorčine, tuge i svega, ne samo kod Albanaca, nego i kod svih onih koji su izgubili svoje najbliže. Narod nije kriv za ono što se to desilo“, smatra Ćirković.
Novinar portala „Gračanica onlajn“ Ivan Miljković je rekao da istinsko pomirenje može da se dogodi samo „kada nas drugi prisile i nateraju na to“.
“Mi smo samo deo krupne geopolitičke igre, pijuni u rukama moćnika. Ako nas oni nateraju da možemo da živimo u `jednom toru i oboru` onda ćemo da živimo, a ako ne, onda će oni da se koriste tim našim stereotipima i vekovnim podelama, da koriste to za svoje potrebe“, istakao je Miljković.
Istoričar Aleksandar Gudžić smatra da je istina na Kosovu politizovana, te da se u udžbenicima koje koriste Albanci nalaze „istorijski falsifikati“.
„Kosovski udžbenici srpsko-albanske nesporazume i početak tih sporova vide od 1912. godine što, naravno, ne odgovara istini. Naši nesporazumi počeli su sredinom 19. veka i traju do danas, ti problemi nisu sistemski rešeni. Po mom mišljenju, poslednja prilika je propuštena 1945. godine. Tada je na Kosovu trebalo osnovati jedan ozbljan sud i jedan institut koji bi se bavio odgovornošću i jedne i druge strane za zločine u ratu i suočavanje sa prošlošću. Umesto toga, tadašnje komunističke vlasti su napravile ono što su radile zemlje zapadne demokratije“, objasnio je Gudžić.
On je izrazio bojazan da se takvim ponašanjem rizikuje da se za par decenija dogodi novi rat, „jer Kosovo i Metohija za Srbe ima karakter svete zemlje i direktno je utkana u nacionalni identitet srpskog naroda“.
Debatu je organizovala NVO „Centar za mir i toleranciju“ kao deo projekta „Izgradnja socijalnog konteksta za proces istine i pomirenja na Kosovu“, podržanog od strane ambasade SAD u Prištini.
