Nora Ahmetaj, članica Pripremnog tima za formiranje Komisije za istinu i pomirenje smatra da su se Srbi i Albanci pomirili na individualnom nivou, ali da ih političari svakodnevno huškaju i podgrevaju nacionalizam umesto da izaberu pravi pristup za pregovore.
“Političari su taj nivo „povuci potegni“. Oni imaju tu moć da idu napred ali sa druge strane kako stoje stvari i kako pregovaraju, mi idemo samo nazad“.
„Političari su inicijalni nivo naših problema“, slaže se Stefan Filipović iz Centra za mir i toleranciju.
„Najveći paradoks je što su oni ključni deo nekog potencijalnog rešenja. Još komplikovanije je to što nisu to samo političke elilte iz Beograda i Prištine, još je komplikovanija priča jer su tu upletene i političke elite iz međunarodne zajednice“.
Nora Ahmetaj više od dvadeset godina radi sa najranjivijom grupom, žrtvama rata i članovima porodica nestalih. Tokom tog perioda ona je, kako kaže, utvrdila da su upravo oni pokretači pomirenja. Oni koji „nisu ni taknuti u ratu“ su, prema njenom mišljenju, najrigidniji i na pomirenje gledaju kao na deo politike a ne nešto što bi trebalo da bude opšte prihvaćeno.
„Žrtve rata i oni koji su preživeli, oni koji imaju ime i prezime, za njih tu nema politike, oni pričaju jezikom patnje i žrtvovanja i za njih svaka žrtva ima ime i prezime, kao što i svaki počinilac ima ime i prezime. Kada pričamo o pomirenju to ne može a da se ne dogodi u tri nivoa – individualni nivo, zajednički nivo unutar zajednice i politički. E sad, kada dođemo do tog političkog sve je to nekako vezano u čvor“.
Stefan Filipović kaže da čitav proces otežava velika podela unutar društva, ne samo politička i etnička i da politička elita u Prištini na Srbe na Kosovu gleda kao na predstavnike srpske države.
“Srpske kuće i porodice nisu policijske stanice, sudovi i kasarne, to su ljudi sa svojim svakodnevnim problemima koji se bore i koji su usled svih ovih problema doneli odluku da svoj život i svoju sreću grade ovde na Kosovu“.
Sagovornici su se složili da zapaljive izjave ne doprinose pomirenju, te da bi političari trebalo da se uzdržavaju. Nažalost, kako ističe Nora Ahmetaj ni Kosovo, ni Srbija nemaju zrele političare koji razmišljaju izvan dnevne politike.
„Ovi političari nažalost samo huškaju. Oni misle da prave politiku ali najiskrenije, narod ponekad biva da je pametniji od onih koji nas vode.
„Te političke izjave su uzročno posledične i najveći problem političkih elita u Beogradu u poslednjih 20 godina je da ne shvataju koliko njihova izgovorena reč u nekom Medija centru u Beogradu se manifestuje ovde kod nas u Čaglavici ili Gračanici ili Štrpcu. To je brzinom svetlosti i ta odgovornost za izgovorenu reč treba da bude primarna kada govore bilo šta na temu Kosova“, kaže Filipović.
Osim zapaljivih izjava, pomirenju između dva naroda škodi i usvajanje Rezolucije o genocidu Srbije na Kosovu nedavno usvojena u Skupštini Kosova, ističe Ahmetaj.
„Ako međunarodni sud nije odlučio i potvrdio da je ovde bio genocid, onda stvarno šta god političari kažu meni je stvarno gubljenje vremena bavljenje njihovim tezama“.
Filipović na usvajanje Rezolucije gleda kao na čist politički akt.
“Čisto političke aktove, kratkoročne i populističke. Ono čega se treba držati jesu odluke nadležnih sudskih organa na međunarodnoj istanci. Sve ostalo je dnevno politička agenda političkih partija i trebamo što više da radimo da zaštitimo naše građane od tih dnevno-političkih agendi“, dodaje Filipović.
U tom smislu političari često zloupotrebljavaju žrtve, posebno kada krene izborna kampanja, kaže Ahmetaj.
“Žene žetve i muškarci znaju kako se manipuliše njihovom patnjom u Skupštini i svugde i ponekad je stvarno jako licemeran način na koji se ponašaju političari“, dodajući da je poražavajuće da posle dvadeset godina od rata ne postoji Dan sećanja na žrtve.
Ahmetaj kaže da se tokom svoje karijere nije previše bavila pitanjem žrtava seksualnog nasilja ali da je zabrinajva licitiranje sa brojevima. Njoj, kako kaže nije jasno odakle podatak da je bilo 20 hiljada silovanih Albanki tokom rata.
„Meni je ta cifra, i dok sam vodila centar toliko smo pokušali da istražimo odakle taj broj. Meni su ove brojke političke cifre i ponekad mislim da smo mi više počinili zlo nego dobro time što smo izašli sa takvim brojkama“.
Članica Pripremnog tima za Komisiju za istinu i pomirenje i predstavnica Centra za dokumentaciju ističe da je tokom dvadeset godina najviše na dokumentovanju istine radilo civilno društvo. Međutim, ona smatra da uprkos tome nije mnogo urađeno i da time treba da se pozabavi i akademija, istoričari, umetnici i političari.
