U intervjuu za Jedinstvo, Tanasković je rekao da bi se u tom slučaju u dokumentima te organizacije naši srednjovekovni spomenici, crkve i manastiri, vodili kao kulturna dobra na teritoriji „države Kosovo, a ne više Srbije“.
To, kako objašnjava, ne bi automatski značilo promenu vlasništva nad predmetnim kulturnim dobrima, ni njihovo proglašavanje albanskima u kulturnoistorijskom smislu, na šta se obično misli kad se u javnosti pomalo panično najavljuje otimanje srpske kulturne baštine na KiM.
Međutim, počela bi nova faza planskog „kontekstualnog pritiska“ na srpsko kulturno i duhovno nasleđe, i same temelje srpskog identiteta – sa nesagledivim posledicama, rekao je on.
Tanasković je upozorio na to da je cinično i smešno uopšte govoriti o nekoj boljoj zaštiti toga nasleđa, što kao argument u prilog prijema Kosova rado ističu vlasti u Prištini i njihovi zagovornici u međunarodnoj zajednici.
Odgovarajući na pitanje da li je moguće da srpska kulturna baština na Kosovu dobije eksteritorijalnost, istakao je da zna da je bilo ideja da se status kulturne baštine na KiM funkcionalno i trajno reši uvođenjem nekog vida eksteritorijalnosti, po modelu Atosa, i da su pojedinci čak pominjali i Jerusalim, Vatikan, ali da za to nema realnih uslova.
„Mislim da za to nema realnih uslova, jer bi svako takvo rešenje kao premisu podrazumevalo postojanje nezavisne države Kosovo, u čijim okvirima bi eksteritorijalnost bila uspostavljena, bilateralno dogovorena, a međunarodno garantovana“, rekao je on.
“Za Srbiju je nezavisnost Kosova neprihvatljiva i ona s njim ne može ulaziti ni u kakve međudržavne aranžmane“, naglasio je Tanasković.
