Server, profesor univerziteta Džons Hopkins, naveo je u blogu na peacefare.net da u najnovijoj verziji plana u koju je imao uvid, ima malo više detalja o uređenju srpske zajednice na Kosovu nego ranije i da se ne pominje priznanje Kosova od pet država EU, niti pitanje reciprociteta za albansku zajednicu u Srbiji.
O srpskoj zajednici na Kosovu, piše Server, govorise u Članu 7 u kojem se navodi da se Kosovo i Srbija „obostrano zalažu za postizanje konkretnih aranžmana, u skladu sa relevantnim instrumentima Saveta Evrope i korišćenjem postojećih evropskih iskustava, kako bi se obezbedio odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu na Kosovu i mogućnost pružanja usluga na Kosovu“.
U tom članu, prenosi Server, pominje se i mogućnost finansijske pomoći Srbije i direktni kanali komunikacije srpske zajednice i Vlade Kosova, i da će „strane formalizovati status Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i obezbediti visok nivo zaštite srpskog verskog i kulturnog nasleđa, u skladu s postojećim evropskim modelima“.
Ne pominje se, dodaje autor, kosovski Ustav kao osnova za „konkretne aranžmane“ i ne zahteva se reciprocitet za albansku zajednicu u Srbiji.
Takođe, nije jasno koji uslovi bi regulisali „mogućnost finansijske pomoći Srbije“, niti šta znače „direktni kanali komunikacije“ s Vladom Kosova, naveo je Server i dodao da već postoji Savet zajednica koji obezbeđuje takvu komunikaciju s predsednikom Kosova, kao i predstavljanje Srba i drugih zajednica u parlamentu i ministarstvima.
Što se tiče Crkve, u francusko-nemačkom predlogu se ne spominje dugotrajno pitanje imovine manastira Dečani, piše Server i dodaje da bi trebalo da se odnosi na sprovođenje relevantne odluke Ustavnog suda Kosova.
Po navodima Servera, u planu nema očiglednog pozivanja na priznanje Kosova od strane pet članica EU koje ga ne priznaju.
To možda ne mora da bude u tekstu, ali bi se moralo desiti da bi se Kosovo uverilo da je normalizacija stvarna, ocenjuje Server i dodaje da se čak i sa tih pet priznanja, ovaj sporazum ne bi približio nemačko-nemačkom Osnovnom ugovoru po kojem je navodno napravljen i koji je podrazumevao da i Savezna Republika Nemačka i Demokratska Republika Nemačka postanu članice Ujedinjenih nacija.
Ovde takve mogućnosti nema, jer bi Rusija zahtevala neprihvatljivu cenu, ukazuje Server.
On navodi da su potrebni napori na tom planu jer svi treba da budu uvereni da je došlo vreme da odustanu od protivljenja evropskoj perspektivi za Kosovo i da će Vašington i prestonice EU, a ne samo Lajčak, morati da se angažuju.
Oni će takođe morati da izvrše pritisak i na Beograd i na Prištinu da naprave neophodne kompromise. Pritisak na Kosovo je odavno očigledan. Relativno je lako izvršiti pritisak na zemlju koja nema drugu opciju osim da se udruži sa NATO i EU. Pritisak na Srbiju je daleko manji, piše Server navodeći da je Vučić je odigrao uspešnu igru, balansirajući između Rusije i Kine s jedne i EU i SAD s druge strane, ali da je ta igra sada možda gotova.
Evropljani su Srbiji postavili težak ultimatum čiji je konkretan sadržaj neizvestan, ali lako zamisliv s pretnjama od obustavljanja pregovora sa EU, ukidanja fondova podrške EU (koje Srbija dobija kao kandidat), ponovnog uvođenja viza, obeshrabrenja investitora iz EU, do eventualnih dodatnih finansijskih sankcija (recimo, nedostupnost kratkoročnim komercijalnim kreditima) zabrane dugoročnog kreditiranja od strane evropskih banaka, EBRD-a i eventualno Svetske banke i MMF-a, i za kraj elemenata pravog embarga i možda zaplene imovine.
Podsećajući na obraćanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića u ponedeljak o francusko-nemačkom planu za Kosovo i posledicama njegovog neprihvatanja, Server ocenjuje da nešto počinje da se pomera i da je Vučićevo obraćanje prvi jasan korak u pripremi terena za sporazum sa Kosovom.
Međutim, još nije jasno da li će pritisak biti dovoljan. Moraćemo da sačekamo i vidimo, zaključuje autor.
