Prema predanju, 326. godine carica Jelena, majka cara Konstantina, pronašla je krst kada je otišla u Palestinu da poseti sveta mesta.
Patrijarh Makarije je, posle otkrića carice Jelene, pred okupljenim narodom uzdigao Krst koji je Hristos nosio do Golgote, pa otuda i naziv Vozviždenje u bogoslužbenom kalendaru gde je praznik obeležen crvenim slovom kao zavetni praznik.
Kako kaže hrišćansko predanje, narod je odgovorio patrijarhu molitvom Gospode pomiluj, koja se i do danas na isti način peva na pravoslavnim liturgijama.
Na taj praznik, istovremeno se slavi uspomena na povratak Časnog krsta iz Persije u Jerusalim.
Krst je čuvan u srebrnom sanduku u jerusalimskoj crkvi Vaskrsenja do 614. godine, kada su Persijanci zauzeli Jerusalim.
„Kada je car Hozroj osvojio Jerusalim i mnogi narod odveo u ropstvo, Krst bi prebačen u Persiju“, odakle ga je na Golgotu, „hodeći bosonog i u bednoj odeći, izneo car Iraklije“, zapisano je u „Ohridskom prologu“ vladike Nikolaja Velimirovića.
„Tada Časni krst bi položen u hram Vaskrsenja, na radost i utehu celog hrišćanskog sveta“, napisao je episkop Nikolaj.
O Krstovdanu se drži strogi post, a mnogi vernici tog dana jedu samo hleb i grožđe.
Jesenji Krstovdan pada 27. septembra i toga dana se, prema drevnim običajima, bere i posvećuje bosiljak.
Na zimski Krstovdan, koji je uoči Bogojavljenja 18. januara, po predanju, ukrštaju se vetrovi. U crkvi se tog dana krst stavlja u vodu i, ako se voda smrzne, očekuje se dolazak rodne godine, a, ako se voda ne smrzne, veruje se da će sledeća godina biti „oskudna i bolešljiva“.
