Brine me i to što određeni krugovi i samozvani odgovorni pojedinci, pokušavajući da to pravdaju patriotskom brigom i samo njima svojstvenim društvenim aktivizmom, radi očuvanja Кosova i Metohije napadaju Crkvu koja je, ne samo istorijski nego i aktuelni i nepokolebivi branič Кosova i Metohije.
Njihove kritike bi bile dobrodošle kada bi ih motivisala istinska briga za Кosovo i Metohiju i odgovorna ljubav prema svojoj Crkvi. Brine me i to što pojedini predstavnici zapadnih država, pogotovu evropskih država, prenebregavaju apsolutno mirotvoračku ulogu Crkve, pre svega na Кosovu i Metohiji, ali i na čitavom području bivše Jugoslavije i bez ikakvog osnova optužuju Crkvu „da destabilizuje situaciju i stvara napetosti među etničkim grupama na zapadnom Balkanu kako bi raspirila sukobe i podelila zajednice“ kako se, potpuno suprotno istini, pominje u jednoj od rezolucija Evrpskog parlamenta.
Sve me to ozbiljno brine, ali me kuraže naš narod, naše sveštenstvo i monaštvo, njihova vera i njihova hrabrost. To su svi oni kojima je istinski stalo do Кosova i Metohije, kojima je zaista stalo do Otadžbine Srbije, do pravoslavnog srpskog naroda, i koji se za to bore verom i molitvom, trpljenjem i hrabrošću, jedinim svakog poštovanja vrednim „na strašnom mestu postojanjem“.
Zakoni su na tom delu naše zemlje, makar za naš narod, mrtvo slovo na papiru. To nas sve duboko obespokojava, a treba da obespokajava i svakog dobronamernog čoveka u svetu. Jer kada se na jednom prostoru, od strane većine relevantnih faktora koji trenutno upravljaju njime, samo prividno i nominalno poštuju pravne norme i sprovodi objektivna politika, a u stvari se forsira interes jedne etničke zajednice u odnosu na drugu, to čini opasan presedan i predstavlja uvod u razaranje osnovinh principa civilizovanog društva koje će se potom i bez mnogo muke preliti i na druge krajeve sveta. Primer dečanske zemlje je najpoznatiji, a ima sijaset drugih.
Duhovni i istorijski, pravoslavni, identitet našeg svetosavskog i svetolazarevskog srpskog naroda, brani se i gradi uvek i na prvom mestu životom po Jevanđelju, vernošću Bogu, a ne praznim i prigodnim pričama. Ukoliko se nikada ne molimo za Кosovo, nikada ne postimo za Кosovo, nikada ne hodočastimo na Кosovo, nikada ne pomažemo narodne kuhinje na Кosovu, onda naš identitet, svetosavski etos, prestaje da postoji. Sve velike priče o Dečanima ostaju prazne ako se onaj koji o Dečanima priča ne moli Svetom kralju Stefanu Dečanskom za Dečane i za Кosovo. Jer se Dečani neće sačuvati podkastima Jutjuba nego molitvama i moljenjima i svakim drugim delanjem prožetim istinom i pravdom. Кako da svetu pokažemo kome pripadaju naše svetinje ukoliko one prethodno, u našim srcima i dubinama duše, ne pripadaju nama samima? A kako da nam pripadnu ako ih ne usvojimo i usvajamo na duhovan, molitven način? Ono što smo duhovno usvojili niko i nikada ne može da osvoji, ma koliku i ma kakvu silu imao.
Pored toga svi koliko nas ima, sa svog mesta i po svom pozivu i talentu, treba da radimo na svedočenju istine o srpskom Кosovu i Metohiji. Pomažući toj istini na sve dozvoljene i hrišćanima prilične načine, da dopre do svakog, makar trenutno zatvorenog uha i srca.
Crkva, valja i to reći, deli sudbinu svoga naroda, naroda koji je konstituiše i koji u njoj živi. Ona istovremeno uznosi svoje molitve Gospodu da mir i dobro zavladaju ne samo u našem narodu nego u svim narodima, pogotovo među onim narodima sa kojima delimo ovo teško vreme i naseljavamo ovaj trusni prostor. U tom broju, posebno se molimo za mir sa albanskim narodom. Znamo da je mir neostvariv u jednom narodu ukoliko on ne zavlada i među narodima. Svi smo mi kao ljudi potrebni jedni drugima, upućeni jedni na druge i pozvani da budemo blagovesnici mira bez obzira na to koliko nas destruktivne političke sile i istorijske datosti usmeravaju jedne protiv drugih i uprkos svemu tome. Neko će za ove reči reći da su one nemoguće, da su samo lepe želje ili pobožna razmišljanja. Ljudima, ostavljenim samima sebi, možda i jesu. Sa Bogom stvari stoje drugačije.“
