Srpska pravoslavna crkva i vernici slave Lazarevu subotu, praznik kojim se proslavlja Hristovo vaskrsenje Lazara posle četvorodnevne smrti.
Lazarevo vaskrsenje je videlo mnogo ljudi, pa se vest o čudu Hristovom, koji je podigao svog prijatelja Lazara iz mrtvih, proširila.
Otkud naziv Vrbica
Na Lazarevu subotu beru se mlade vrbove grane koje se osveštavaju u crkvi i dele narodu, zbog čega se praznik i zove Vrbica.
“Udesio se, kao za Vrbicu” je izreka nastala jer je običaj da se povodom praznika deca lepo obuku, ukrase zvončićima i venčićima.
Mališani se kreću u povorkama oko crkve. Nekada su od kuće do kuće išle lazarice i dodole, koje su uz pesmu želele domu i ukućanima napredak i sreću.
Na Vrbicu se bere i cveće koje se ne unosi u kuću, već potapa u vodu da prenoći. Ujutru, na Cveti, ukućani se tom vodom umivaju.
Današnji praznik je dan dečje radosti, jer je, prema jevanđelju, Hristos polazeći u Jerusalim rekao – “Pustite decu k meni, jer takvih je carstvo nebesko”.
Poslednje Hristovo čudo pred nedelju stradanja
Subota pravednog Lazara slavi se uoči Cveti (ulaska Hrista u Jerusalim) i poslednje je čudo Hristovo pred nedelju stradanja, smrti i vaskrsenja. Lazareva subota slavi se i kao krsna slava, sa obavezno posnom trpezom. Ne rade se teži poslovi.
Zbog smrti svog prijatelja Lazara, Hristos je plakao. Sagledao je trijumf smrti u svetu, piše protojerej Aleksandar Šmeman u knjizi “Tajne praznika”. Isus Hristos zato zapoveda – “Lazare, iziđi napolje!”.
“To je izazov koji Hristos upućuje smrti. To je zapovest kojom Hristos objavljuje rat smrti. To su reči kojima Hristos objavljuje da sama smrt mora biti umrtvljena i uništena. To je čudo ljubavi koja trijumfuje nad smrću”, navodi protojerej Šmeman.
Tako je sam Hristos sišao do Lazarevog groba, da bi se tamo licem u lice sreo sa smrću, da bi je razrušio, da bi vernicima darovao večni život koji je za njih sazdao Bog.
Posle vaskrsenja Lazar je živeo još trideset godina kao episkop na Kipru, gde je i sahranjen. Na nadgrobnoj ploči pisalo je – Hristov prijatelj.
