U besedi nakon službe, vladika je podsetio da je srpski narod koji vekovima živi na obroncima Šare, na Brezovici, Sirinićkoj i Sredačkoj župi, uspeo je da se održi i u najtežim vremenima.
Podsetio je da je nakon stradanja 1999. godine u Štpce došao narod iz Prizrena i okoline, da nije otišao sa Kosova i Metohije, već je našao utočište na ovom mestu.
“ Sa tom verom i nadom i u ovo vreme treba da budemo čvrsti i solidarni, pomažući jedni drugima i trudeći se da ostanemo dostojni nasleđa naših svetih predaka”.
Kazao je da čovek koji izgubi obraz Božiji je samo tužna obrazina, jer je slavu i čast ovoga sveta pretpostavio ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem.
“ Nažalost, takvi žive u stalnom nemiru i strahu jer ih izobličava njihova savest, izobličava ih svaka reč Božija koju osećaju da je upravo njima upućena na prekor.”
“Oni koji umesto Boga i bližnjih više zavoleše dela tame, privremena blaga, moć i slavu, pomračili su um svoj i mrze svetlost jer ta svetlost upravo pokazuje tamu u kojoj se oni nalaze. Takve ljude svetlost boli, takve boli istina i pravda i okružuju se sebi sličnim koji govore laži i čine dela tameW.
Kazao je da su privremene i lažne pobede onih koji misle da su nešto zadobili, tako što su drugoga povredili, nisu nikakve pobede, već iluzije pomračenog uma.
“Takvi nemaju mirne snove i mirnu savest i koliko god se trudili ili da utišaju glas savesti, toliko još više gube meru, pomračuju se i gube obraz Božiji, svaku radost i spokoj. Njihov gnev, mržnja i nepravedna dela samo su odraz unutrašnjeg nemira i straha”, kazao je vladika Teodosije.
Crkva poziva vernike na post i molitvu, ne zato što je to potrebno Bogu, već “zato što je potrebno nama da bismo otvorili svoje srce posteći se i moleći i da bismo mogli da primimo tu radost Duha Svetoga koja se daje kao dar svima onima koji poveruju”.
“Braćo i sestre, trudite se duhovno, molite, postite i iznad svega ne gubite nadu i ljubav i Bog će uvek biti uz vas. Onaj koji se uzda u čoveka, a ne u Boga, koji se uzda u prolazne ideologije ovog sveta, a ne u Evanđelje koje propoveda naša Crkva, već je sebe unapred duhovno pogubio. Ali onaj koji živi stalno predan Bogu i Njegovoj ljubavi i svetlosti, uvek će imati utehu i pomoć Božiju bez obzira kakve ga spoljašnje nevolje snalaze”.
U Molebanu u Štrpcu učestvovalo je sveštenstvo prizrenskog arhijerejskog namesništva, sa monahinjama i monasima iz obližnjih manastira kao i verni narod iz Štrpca, Brezovice, Sirinićke župe i Prizrena.
