Duško Vujošević (Titograd, 3. mart 1959) bio je najtrofejniji trener u istoriji KK Partizan.
Takođe je bio i predsednik JSD Partizan.
Kako je Danas ranije pisao, Duško Vujošević je jedna od retkih ličnosti prema kojoj niko nije bio ravnodušan.
Podgoričanin koji je skoro ceo život proveo u Beogradu, specifičan je i u svojoj profesiji košarkaškog trenera. Pošao je tim stopama izuzetno mlad jer je prekinuo igračku karijeru kad je video da ni talentom, ni visinom tu ne može da stigne daleko.
Promovisao se, kako bi to trebalo da bude normalno, radom sa mlađim kategorijama, od starta je u pristupu treningu bio isti: fanatičan, neumoran i strašno zahtevan. Da, i tvrdoglav „više nego što je to normalno“, i svojeglav, i beskompromisan čak i kad bi zrno diplomatije okrenulo priču na njegovu stranu.
Specifičan i što je najtrofejniji klupski trener ne samo u Srbiji već i mnogo šire, poseban i što je bio i na klupi Crvene zvezde iako važi za „najvećeg“ partizanovca na svetu, što nikad nije posebno voleo medijsku pažnju pa ni novinare (kako je rekao: zbog „novinara“), te što je bio izuzetno uspešan u proizvodnji sopstvenih neprijatelja. Možda i jedinstven po tome što je svoje igrače uvek terao da čitaju, vodio ih u pozorište i u galerije.
Vicevi o Čak Norisu preimenovani su i apdejtovani i u njima je Vujošević dobijao natčovečanske moći, mnogi igrači koje je trenirao po odlasku iz Partizana izražavali su mu počast koja je bila mnogo slojevitija od uobičajenog da ih je „mnogo toga naučio“.
I s druge strane, Vujošević je prelazio granice koje mnogi smatraju i granicama dobrog ukusa. Iako trener, reagovao je u ime kluba, i kad je to izgledalo opravdano i kad nije, i umereno, i preterano oštro.
