„Mostovi su bremeniti simbolikom“, piše novinar Andreas Ernst za Noje cirher cajtung. „To neki put može biti i mana, što se dobro vidi u Mitrovici, gradu na severu Kosova. Tamo novi most povezuje albanski, južni deo grada, sa srpskim, severnim. Ali, simbolički je upravo to slika podele u gradu.“
U tekstu pod naslovom „Otvara se most koji razdvaja“, autor prenosi prošlonedeljne reči kosovskog premijera Aljbina Kurtija da je taj most „predugo stvarao distancu“ i da „mostovi treba da spajaju“. A potom objašnjava da preko pomenutog mosta mogu da prelaze pešaci, biciklisti i vozači mopeda, i da je on zatvoren samo za automobile. Pritom na Ibru postoje i drugi mostovi preko kojih automobili normalno prelaze. Ali, navodi se, srpska manjina ne želi da ovaj most bude otvoren za automobilski saobraćaj.
Čuvari mosta – „zaštitne jedinice sa mafijaškim crtama“
U nastavku se objašnjava da su, posle završetka kosovskog rata, naoružani Albanci proterali sa Kosova „desetine hiljada“ tamošnjih Srba, „protiv čega jedinice NATO nisu preduzele mnogo“, te da su francuski vojnici KFOR-a bili ti koji su blokirali pristup severnom delu Mitrovice.
„Reka Ibar pretvorila se u granicu. Severno od nje žive gotovo još samo Srbi, na području koje direktno graniči sa Srbijom. Otada oni vide sebe kao poslednji bastion protiv vladavine kosovske države“, piše Noje cirher cajtung.
„U kafeu Dolče vita na severnoj strani mosta posle rata su dežurali takozvani čuvari mosta. Bila je to neka vrsta zaštitne jedinice sa mafijaškim crtama, koja je umela da premlati radoznale Albance ili neoprezne novinare. Čuvari mosta nisu baš slepo verovali bezbednosnim obećanjima KFOR-a (…) Ali, dve godine kasnije, Francuzima je sinula jedna ideja“: most je 2001. saniran, i to su zajedničkim snagama učinili Albanci i Srbi.
„Državna sila“
„No, ovaj urbanistički ukras grada ostao je mesto konflikta. U nepravilnim razmacima tu je dolazilo do sukoba (…) ali su gotovo sve vreme pešaci neometano mogli da prelaze most. Albanci su ga prelazili da bi stigli do svojih kuća u severnom delu grada, i pri tom se mimoilazili sa Srbima koji su išli u južni deo u nabavku. Tako je i danas.“
Autor članka zatim navodi reči Milice Andrić Rakić iz nevladine organizacije Nova društvena inicijativa, koja kaže da je strah od otvaranja mosta iracionalan i da se rizik od napada neće povećati. Ali, smatra i da postoji realna bojazan:
„Za Aljbina Kurtija je otvaranje mosta simboličan čin, to je insceniranje osvajanja severa Kosova, i to dobro prolazi kod njegovih birača.“ Ona dodaje da Kurti „od pre dve godine na severu sprovodi državnu silu“: postavlja nove policijske punktove, zabranio je dinar kao sredstvo plaćanja, ukinuo je srpske poštanske filijale i izvojevao registrovanje automobila sa kosovskim tablicama.
Kurti želje Vašingtona ne tretira kao naređenja
„Kafe Dolče vita sada ima albanskog vlasnika i zove se C’est la vie. I to je poruka“, piše Andreas Ernst: „Severno Kosovo bi konačno trebalo da bude podvedeno pod punu kontrolu Prištine. No, problem je u tome što srpsko stanovništvo to ne želi. Svim tim merama koje jednostrano sprovodi, Kurti sve više otežava život kosovskih Srba, kaže Milica Andrić Rakić i dodaje da većina Srba vidi samo dve opcije za budućnost: da odu ili da se nadaju podeli Kosova. O autonomnom statusu srpskih opština koji su Priština i Beograd dogovorili 2013, niko više ni ne govori.“
„Ambasadori SAD, Nemačke, Francuske i Evropske unije protestovali su zbog Kurtijeve odluke. Otvaranje mosta, rekao je američki izaslanik, moglo bi da dovede u opasnost američke vojnike KFOR-a. Za sve Kurtijeve prethodnike, želje iz Vašingtona bile su zapovesti. Ali on kao da je gluv za njih.“
Uz primedbu da otvaranje mosta za automobilski saobraćaj nema urbanističko opravdanje, jer se sa obe strane nalaze pešačke zone, i da nema smisla uvesti još više automobila u centar grada „koji se i sada davi u izduvnim gasovima“, švajcarski novinar Andreas Ernst izvlači sledeći zaključak:
„Tu se ne radi o gradskom planiranju, već o poruci Kurtija kosovskim Srbima i ’međunarodnoj zajednici’: Priština ima suverenitet na čitavoj teritoriji Kosova. Priština ni s kim neće da deli taj suverenitet – ni sa Srbima u zemlji, ni sa zapadnim ambasadorima. I to bi trebalo da nam kazuje ovaj most.“
