U tim danima neizvesnosti i straha, preostali srpski civili – starci, žene i deca – potražili su utočište u manastiru Budisavci.
U želji da obezbedi hranu za ugrožene, otac Stefan je zajedno sa Vujadinom Vujevićem, nastavnikom iz sela, izašao u nabavku. Verovao je da mu se ništa neće dogoditi jer se nikome nije zamerio i bio je poznat kao izuzetno čestit i poštovan čovek.
Prema nekim svedočenjima, njih su na tom putu presreli pripadnici OVK. U prisustvu više osoba koje su nemo posmatrale zločin, Stefanu i Vujadinu su odsečene glave sekirom, a tela su potom bačena u jednu od obližnjih jama.
Otac Stefan Purić jedno je od dva sveštena lica koja su nestala i kasnije stradala na prostoru čitave bivše Jugoslavije tokom ratnih devedesetih, piše Radio Goraždevac.
Produkcija Radio Goraždevca pre nekoliko godina snimila je dokumentarnu priču o stradanju oca Stefana i oca Haritona, monaha manastira Crna Reka, jedina dva kidnapovana sveštena lica na prostorima bivše SFRJ.
Tom prilikom, novinari radio Goraždevca su pre par godina zabeležili i svedočenja monahinja iz manastira Budisavci koje su tih ratnih dana delile život sa ocem Stefanom.
„On je toliko bio dobar da smo mi bile srećne što je on tu došao. Ali u međuvremenu pojavila se potreba za Budisavce, tamo gde je on, jadnik, i nastradao. A ovde je došao otac Desimir iz Prizrenske bogoslovije, tako da je imao ko da ostane.“
„Mati ga pita: ‘Oče Stefane, bi li išao u Budisavce?’ – ‘Kako neću, mati, peške ako treba. Tamo je mirno, tamo je tišina.’“
„Meni samo treba molitva. Ali je kod nas bio dobar, dobar i samo dobar. I neka mu je večna pamjat.“
Jedna od monahinja dodala je.
„Strašno. Mnogo je bio dobar i pobožan, samo… šta ćeš. Pa išao dole da pomaže narodu, bio je kod nas u kući našoj. I da kupuje namirnice za narod, da jedu. Išao je tri-četiri puta, peti put kad je otišao – više se nije vratio.“
