Gotovo svi mediji koji izveštavaju na Kosovu (Koha, Ekonomija onlajn, Reporteri, Albanian post, Indeks onlajn…) preneli su izjavu Hadžiju da bi PDK i LDK bili prisutni „da je Srpska lista došla“. Opozicija je označena politički zavisnom od srpske partije. Posledično, to je stvorilo utisak da odsustvo poslanika sa sastanka nije posledica trvenja na političkoj sceni kosovskih Albanaca, već koordinacije sa Srpskom listom. Aljbuljena Hadžiju za svoj navod nije ponudila nijedan dokaz.
Govoreći o neuspehu da Nenad Rašić bude izabran za potpredsednika Skupštine, ona je priznala da „situacija nije idealna“, ali je istakla kako bi sve bilo rešeno da je opozicija podržala njegov izbor. Ova teza joj je poslužila da minimizuje ozbiljnost političkog zastoja i neuspeh vlasti da obezbedi još pet neophodnih glasova.
Hadžiju je istovremeno konstruisala pozitivan narativ o vlasti. „Skupština ima kapacitet da nastavi svoj mandat… Imamo većinu“, poručila je, predstavljajući vladajući blok kao stabilan i odgovoran. Međutim, upravo je nemogućnost obezbeđivanja kvoruma za sastanak pokazala suprotno.
Poruka da „Skupština ne sme biti talac Srpske liste“ uklapa se u širi obrazac prebacivanja krivice na političkog protivnika. Mehanizam je poznat kao „traženje žrtvenog jarca“ (scapegoating) i služi da bi se sakrile unutrašnje slabosti. Ovim pristupom, vladajuća većina nastoji da moralno legitimizuje svoju poziciju i prikaže opoziciju kao destruktivnu.
Javni nastup Aljbuljene Hadžiju sadržao je jasne elemente spina. Odgovornost je prebačena na političke protivnike, neuspeh relativizovan, a realnost reinterpretirana u pozitivnom svetlu. Time je pokušana kontrola štete koju uzrokuje blokada formiranja Skupštine Kosova, iako je sam događaj o kome je Hadžiju govorila jasno ukazao na ograničenja vladajuće većine.
