Sve veći broj optužnica produbljuje sumnje u selektivnu pravdu. U delu javnosti se stiče utisak da se pravosudni procesi koriste u političke i druge svrhe, umesto da obezbede nepristrasno procesuiranje odgovornih za najteža krivična dela.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo Kosova (FHPK), tokom 2025. godine podignuto je 13 optužnica za ratne zločine protiv civilnog stanovništva, dok je 2024. godine obrađeno 35 ovakvih predmeta. Struktura optuženih značajno se promenila nakon ukidanja nadležnosti EULEKS-a, kaže Bekim Bljakaj iz FHPK. Osoblje te organizacije prati suđenja za ratne zločine još od 1999. godine.
„Dok je EULEKS bio nadležan da organizuje suđenja za ratne zločine – optužnice su većinom bile protiv Albanaca. Razlog tome je bio to što (počiniocima) nije moglo da se sudi u odsustvu. Možda su Albanci činili više od 70 odsto optuženih za ratne zločine“, rekao je Bljakaj za Kim radio.
Međutim, poslednjih godina optužnice se uglavnom podižu protiv Srba, potvrđuje advokatica Jovana Filipović. Ona ukazuje da se aktuelni postupci često zasnivaju isključivo na svedočenjima, bez materijalnih dokaza koji bi optužene direktno povezali sa delima. Svedočenja se, kako kaže, najčešće pojavljuju tek neposredno uoči ili nakon hapšenja, iako se radi o događajima starim više od dve decenije.
„Postavlja se pitanje kako je moguće da tek u periodu 2022–2023. godine dolazi do naglog prisećanja oštećenih na to ko je, navodno, protiv njih počinio neko delo“, upitala je ona.
Nedostatak dokaza i rast nepoverenja u sudske procese
Nedostatak materijalnih dokaza Bekim Bljakaj vidi kao jednu od najvećih prepreka u vođenju postupaka za ratne zločine.
„Nemamo forenzičkih dokaza, nema dokumentacije koja može poslužiti kao dokaz pred sudom. Tužilaštvo uglavnom koristi samo izjave očevidaca, svedoka ili izjave onih koji su preživeli te događaje. Naravno da kroz godine sećanje svedoka bledi. Vrlo često nisu u stanju da daju tačne izjave i da opišu kako je izgledao taj događaj tokom rata. To je problematično“, kazao je on.
Novinar Radio-televizije Srbije (RTS) Andrija Igić, koji redovno prati suđenja za ratne zločine u Osnovnom sudu u Prištini je mišljenja da je „nebitno da li postoje dokazi“, već da je jedino važno „dovesti Srbe pred sudiju“. Kazao je da suđenja za ratne zločine snažno utiču na javnost i da oni koji su nameravali da se vrate na Kosovo o tome više ne razmišljaju, dok oni koji na Kosovu žive – sve češće razmatraju odlazak.
„Stiče se utisak da to rade samo da bi procesuirali nekoga, da bi napravili bilo kakav proces. Ono što je simptomatično je da vas u čitavom tom procesu optužuju Albanci koji su žrtve, zatim tužilac podnosi optužnicu, hapse vas Albanci, sudije u tročlanom sudskom veću su Albanci i na kraju vas Albanci sprovode do zatvora i brinu o vama. Sve to govori o jednom veoma lošem ambijentu u kojem se Srbi nalaze“, rekao je Igić za Kim radio.
Bljakaj je naglasio i da se poslednjih godina najčešće sudi „niskoprofilnim izvršiocima“, odnosno osobama koje nisu imale komandnu ulogu tokom rata.
„Poželjno bi bilo procesuirati i one koji su imali veću odgovornost“, dodao je.
Andrija Igić je, prateći suđenja, stekao utisak da su slučajevi procesuiranja ratnih zločina na Kosovu pokrenuti samo da bi se došlo do nekakve pravde. Međutim, dodaje da „pravda nije optužiti pogrešnog čoveka“.
„Svi mi koji smo bili na Kosovu i Metohiji, pre, tokom i nakon sukoba, možemo da se nađemo na optuženičkoj listi“, rekao je on.
Slučaj Dragana Ničića i teškoće u identifikaciji optuženih
Dragan Ničić, penzionisani učitelj iz Pasjana, uhapšen je u avgustu 2024. godine u porodičnoj kući zbog sumnje da je počinio ratni zločin protiv civilnog stanovništva. Njegova porodica, međutim, odbacuje sve optužbe i tvrdi da je reč o pogrešnom identitetu, s obzirom da se tokom i nakon hapšenja sugerisalo da je zločin počinio Dragan Bilić.
Istog dana uhapšeni su i Dragan Cvetković, Slobodan Jevtić i Milča Šošić iz Pasjana, te Nenad Stojanović iz sela Bosce kod Kosovske Kamenice. Nakon određivanja pritvora, nekoliko stotina meštana Pasjana izašlo je na protest.
„Ne bežimo od zločina koji su se dogodili na Kosovu. Ali, neka sud ganja one koji su to uradili, a nevine neka puste. Zar nije zločin držati nevinog čoveka godinu i po“, upitao je Draganov sin Bojan Ničić.
Adovaktica Jovana Filipović smatra da stranke u postupcima nisu ravnopravne. Naglasila je da odbrana često ne dobija dokaze koje traži, niti dobija odgovor hoće li ih tužilaštvo ili sud pribaviti.
„Postoji problem u identifikaciji optuženog. Nije jasno da li je ono što svedoci opisuju zaista učinilo lice koje je optuženo ili možda neko drugo ili čak više drugih lica. To je problem na koji nailazimo u svim ovim postupcima, a proizilazi iz činjenice da se predmeti vode protiv lica koja su trenutno dostupna, bez obzira na to da li su oni zaista počinioci“, kazala je ona za Kim radio.
Bojan Ničić tvrdi da njegov otac nikada nije učestvovao ni u jednom ratu, da nije bio mobilisan, niti zaposlen u policiji. Kazao je i da u centralnoj Srbiji nemaju ni milimetar zemlje, već da su on i brat, kao i njihov otac, ceo život radili kako bi izgradili kuću na Kosovu.
„Prošla je godina i pet meseci od hapšenja, a mi i dalje razmišljamo i tražimo gde je otac pogrešio. Još ne možemo da pronađemo ni jednu jedinu sitnicu gde bi mogao otac da padne“, rekao je on.
Važno je napomenuti da su tokom 2025. godine donete i presude, pa su za ratne zločine osuđeni su Miloš Plesković (15 godina zatvora), Šaćir Lutvija (10 godina), Časlav Jolić (pet godina) i Dragiša Milenković (sedam godina). Pojedini osumnjičeni ipak su oslobođeni optužbi – među njima Gavrilo Milosavljević i Zlatan Arsić.
