„Otkud vi ovde?”, pitala je svojevremeno novinarka M. V. mitropolita Amfilohija Radovića. Bio je sneg i mećava. Izašao je pred grupu novinara iz razorenih konaka manastira Devič.
„Kako otkud ja ovde?”, uzvratio je, a onda krenuo da govori o Dioklitiji, Nemanjićima, Balšićima – pa sve do Karađorđevića i Josipa Broza. Svi su ućutali i smrzavali se, on je samo otresao sneg sa brade, dok su iz istorije izlazile ličnosti, neke druge – svete istorije. Nikad ga niko nije pitao nešto slično: otkud vladika u crkvi, otkud monah u pustinji, otkud on kod svog svetitelja i na svojoj svetoj zemlji. Ćutali smo tada, molili Boga da završi i proklinjali njeno pitanje. S druge strane, gledajući razumno, pitanje je bilo logično i opravdano. Šta tu radi jedan od prvih ljudi Srpske pravoslavne crkve, sagovornik i prijatelj moćnih, i prijatelja i neprijatelja? Šta radi čovek sa svetskim doktoratima i počastima, na mestu gde je, u prvoj polovini 15. veka, u šupljoj bukvi živeo i Bogu se molio Sveti Joanikije Devički?
Prekjuče je bio hladan dan, magla u celoj Drenici. Negde između sela Voćnika i Poljanca autor ovog teksta u retrovizoru vidi veliku ikonu Bogorodice na prednjem staklu autobusa koji ga je pristigao. Iz Budve je, zna gde ide, i obilazi nas između albanizovanih imena na znakovima pored puta i spomenika „oslobodilačke vojske Kosova”.
Logično i opravdano pitanje glasi: Otkud oni ovde?
Na ulazu u manastirski kompleks kosovski policajci uzimaju dokumenta. Na vratima crkvene porte igumanija Anastasija dočekuje goste i izgleda kao da svako lice upisuje u svoje srce. To je osmeh koji vidi svako dobro u vama, preživeo je sve devičke nesreće. Pet stotina ljudi stiže među zidine i u sirotinjsku crkvicu Svetog Joanikija.
Jedna gospođa sa šeširom dugo kleči ispred ćivota s moštima svetitelja i nervira red ljudi koji čekaju da se poklone svetitelju. Njegov grob je poslednji put razoren u martovskom pogromu 2004. Tada je uništeno, sagorelo i opljačkano sve sem golih zidova i svečevih moštiju, jer je on, kako je u besedi rekao mitropolit Teodosije, „duboko u grobu ispod njegove crkve”. Otišao je u pustinju u 15. veku, kada je srpski narod zajedno sa svojom državom padao u ropstvo, a mogao je živeti u grandioznim Visokim Dečanima, Pećkoj patrijaršiji ili Studenici Hvostanskoj.
Od tada do danas teško je nabrojati sva razaranja koja su pogodila ovo mesto. Svetac je uvek bio tu, a narod se i danas u Metohiji prosto i jednostavno zaklinje: „Živ mi Devič!” Juče je hram bio mesto gde su oživeli porodice, prezimena, izgubljena sela i istaknuti pojedinci. Zato je moguće da tri generacije porodice Šmigić, svaka za sebe, dolaze u Devič kao u svoju kuću. On im se svima našao i nalazi kao oslonac, realna podrška i duhovni orijentir. Otac i sin, sveštenici Ilija i Savo, ne skidaju osmeh s lica. Svakoga prepoznaju kroz svetinju.
„Dolazili su ovde mnogi: vladari, siromašni i bogati, zdravi i bolesni, i mnogi su našli leka, a mnogi su bili kažnjeni jer su se drznuli pred ovom svetinjom”, govori mitropolit Teodosije i zaključuje da „naš narod dolazi u svetinju da se sretne sa silom Božijom”.
On svedoči, kao i njegovi vernici, razaranje i vaskrsenje i naglašava činjenicu da nikada više ljudi nije posećivalo svetinje Kosova i Metohije. To jeste iznenađenje poslednjih godina i vladika Teodosije posredno odgovara na pitanje otkud svi ti ljudi, na mestima stradanja.
„Ko će nas rastaviti od naših svetinja?”, upitao je on i poslao poruku da „neće biti potrebni ni papiri, ni rezolucija da potvrde da su ove svetinje naše”.
Devički hram obnavlja se u ovoj pustinji, ali on jednako postoji i u ljudima koji mu dolaze ili do kojih dopire glas o njemu. Iz Kotora je došao Veljko Dujović, iz Kraljeva Dragan, iz Kancelarije za Kosovo i Metohiju Milena Parlić, iz Grblja Nikola, a domaćini slave, Miloš i Milija Janićijević, idu od jednog do drugog gosta i trude se da svakom od ovih nekoliko stotina ljudi kažu lepu reč. U jednoj velikoj slavskoj prostoriji peva Hor Prizrenske bogoslovije, a u drugoj nastupa Miško Radović, džezer i roker, sa svojom družinom harmonikaša.
Sveti Joanikije Devički vekovima je brzi pomoćnik i ljuti svetac. Jedna priča književnika Grigorija Božovića govori o tome kako se sa Svetim Joanikijem posvađao sveštenik Stoša iz sela Voćnik, jer su Arnauti ubili manastirskog slugu. Pop Stoša se naljutio, zatvorio crkvu, pogasio kandila i sveće i bacio ključ u duboki potok. Tražio je da Sveti Joanikije vrati zlo Arnautima. Posle nekog vremena tražio je ključ po potoku, dok su se iz manastirskih konaka čuli glasovi oslobodilačke vojske koja je tu došla, te 1912. godine.
Juče dva dečaka, tek prohodala, neumorno trče između zidova, skaču po stepenicama i igraju se. Otkud oni ovde? Da li su glasovi liturgije, muzike i pesme sloboda onih koji tu žive i sloboda onih koji se svetinji vraćaju?
