Sveti Sava je za Srbe prvi učitelj i prosvetitelj. Postavio je temelje kulture i značajno doprineo njenom širenju. Imao je i važnu političku i diplomatsku ulogu, pa je njegovo delovanje doprinelo usponu srpske srednjevekovne države. Bio je ustanovitelj škola i pokretač književnog preporoda. Otvorio je i prvu srpsku bolnicu, navodi dr Vesna Marjanović u Srpskom narodnom kalendaru.
Od Rastka Nemanjića do Svetog Save
Sveti Sava je rođen kao Rastko Nemanjić. Bio je najmlađi i treći sin velikog župana Stefana Nemanje. Rođen je oko 1174. godine. Kasnije je postao prvi srpski arhiepiskop.
Stefan Nemanja imao je velike planove za svog najmlađeg sina. Oni su podrazumevali vođenje zemlje i povoljnu ženidbu. Međutim, monasi su često dolazili na Nemanjin dvor. To je snažno uticalo na Rastka. On se sa njima otisnuo na Svetu Goru.
Tamo se zamonašio i dobio ime Sava. Jedno vreme proveo je u manastiru Studenici. Studenica je bila zadužbina Stefana Nemanje. U tom manastiru stvarao je prvo srpsko duhovno središte.
Kasnije su se u Studenici zamonašili i njegovi roditelji. To se dogodilo uprkos početnom protivljenju njegovom izboru. Sveti Sava je u manastir preneo i mošti Stefana Nemanje.
Smrt, mošti i kult
Sveti Sava je umro 1235. godine u Trnovu, u Bugarskoj. Kralj Vladislav je 1237. godine preneo njegove mošti. Sahranjene su u manastiru Mileševa.
Mošti su ubrzo postale mesto hodočašća. Verovalo se u njihovu čudotvornu moć. Manastir su posećivali i Turci. Sinan-paša je 1594. godine preneo mošti u Beograd. Spaljene su na Vračaru.
I pored toga, kult Svetog Save nije nestao, već je u narodu ostao snažno prisutan. Posebno je ojačao posle oslobođenja od Turaka.
Sveti Sava kao školska slava
Srpska pravoslavna crkva proglasila je dan Svetog Save školskom slavom. Na predlog Tanasija Nikolića, rektora Liceja u Kragujevcu, doneta je zvanična odluka. Odluku je usvojio Sovjet Knjaževskog sabora 2. januara 1840. godine. Tada je praznik prvi put obeležen u Kragujevcu i Beogradu.
Prva Svetosavska školska proslava održana je 1812. godine u Zemunu u vreme sveštenika Jeftimija Ivanovića. Kasnije su se priključile i druge škole u današnjoj Vojvodini.
Školsku slavu su proslavljale i porodice sa školskom decom. Majke su pripremale posluženja. Učitelji i nastavnici su decu spremali za programe, a slavski kolač se sekao u crkvi ili školi. U južnom Banatu donosile su se kifle i perece na osvećenje, pa potom deljene deci.
Praznik se u školama obeležavao do druge polovine 20. veka. Kasnije se proslavljao uglavnom u crkvama. Krajem tog stoleća došlo je do obnove. Danas se školska slava ponovo obeležava u svim obrazovnim ustanovama.
Sveti Sava u narodnoj tradiciji
U narodnom predanju Sveti Sava je veliki dobročinitelj. Smatralo se da je ljudima darovao razna znanja i veštine. Verovalo se da ih je naučio obradi zemlje, a pripisivano mu je i učenje prerade mleka.
U folkloru je često prikazan kao starac bele brade, neretko prerušen u prosjaka. Tako je iskušavao ljude i u zavisnosti od postupaka, blagosiljao ih je ili kažnjavao. Smatran je i gospodarom vukova, zbog čega je nazivan „vučjim pastirom“.
Na dan Svetog Save u prošlosti se nije radilo. U nekim porodicama se i postilo. Praznik se posebno poštovao u krajevima sa mnogo vukova jer se tako štitila stoka. Zbog oštrih zima, sedmica praznika nazivana je Savina nedelja ili Besne Kobile.
Sveti Sava se slavi i kao krsna slava, pa ga mnoge porodice imaju za zaštitnika, kao i pojedini zanati. Među njima su obućari, opančari, užari i mutavdžije i kod njih je esnafska slava.
