Pad berlinskog zida je, po mišljenju nekih liberalnih teoretičara, označio kraj ideologija i kraj istorije u poslednjoj deceniji burnog XX veka. Ako ih uspon identitetske politike širom sveta i obnova religioznosti i tradicionalizma nije u to razuverila, jačanje ekologizma i agenda zelene politike bi to zaista morala da učini. Politički pokret zelenih danas u Evropi ima snažnu poziciju i to nije priča, pa tako u Nemačkoj buduća vlada i kancelar zavise od želje ekologističke partije. Evropska unija je svoju energetsku politiku manje-više uskladila sa osnovnim postulatima ekologizma, kroz uvođenje karbonskih kvota o kojima mi na Balkanu malo znamo. S druge strane, oni (EU) nikako da nam kažu šta je uzrok energetske krize. Od jedne zdrave priče, došli smo u svet politike, pa nam više nije jasno u kom pravcu sve to ide.
Dok se u jednom delu sveta razmišlja o karbonskim kvotama, drugi deo teži da milijarde ljudi izvuče iz siromaštva, a to bez privrede neće moći. Privreda bez CO2 ne postoji i za sada je to dilema, a rešavanja problema će biti ako bude razuma. Mi, na Balkanu, ćemo i dalje čistiti divlje deponije i rado se prisećati nekih vodotokova, o kojima pamtimo i to da su nekad bili – reke.
Čini mi se da je puno jednostavnije govoriti i pisati o velikim temama i globalnim problemima ekologije i posledicama ekološki neodgovornog ekonomskog i političkog delovanja, nego o reci koja već dugo godina čini težim ionako ne tako lak život ljudi u Lapljem Selu, Preocu i Dobrevu. Teško je objasniti u tekstu kako i zbog čega se tako osećam jer neke stvari, jednostavno, čovek mora da doživi, u ovom slučaju omiriše, naročito tokom leta i pri niskom vodostaju.
Sve je odavno rečeno i ništa nije rečeno, nešto se kao zna, ali se suštinski ništa ne zna. Toliko smo se pogubili u smradu onoga što je nekada bila naša reka Gračanka, da su se pojavili ljudi koji otvoreno govore da to i nije reka, već da su to samo neki vodeni recidivi jalovine (drugog ekološkog kancera našeg zavičaja) i fabrike vode.
Svima je više muka, ne samo od smrada, nego i od priče oko ovog problema. Svi su se naređali, razne organizacije, mediji i po neka institucija, ali rešenja nema i sami ljudi polako „dižu ruke“. To je bila reka u kojoj sam ja nekada pecao (istini za volju – poprilično neuspešno), u kojoj se moj tata kupao, iz koje je moj deda pio vodu. Šta je ona sada, to će retko ko umeti da vam kaže.
Ono što znamo je da se svakoj kiši obradujemo, jer nam makar na nekoliko dana malo smanji smrad i osveži sećanje da je to bila reka. Kao i nadu da će to nekada ponovo biti.
Tekst je napisan u okviru inicijative OPEN koju finansira Kosovska fondacija za otvoreno društvo (KFOS), a doprinos je Komunikacije za razvoj društva (CSD). Izraženi stavovi pripadaju isključivo autoru i ne predstavljaju nužno stavove KFOS-a.
