Mir nije samo rezultat sporazuma između političkih lidera. Mir se gradi svakoga dana: u školama, organizacijama, medijima, kulturnim prostorima i lokalnim zajednicama. Gradi se kada se predrasude dovode u pitanje. Gradi se kada ljudi iz različitih zajednica sarađuju i kada građani pronalaze nenasilne načine da se suprotstave nepravdi. U svim tim prostorima mladi su već danas akteri izgradnje mira.
Ipak, javni diskurs ih i dalje uglavnom predstavlja kao grupu koju treba edukovati. U kontekstima obeleženim tenzijama, oni se čas prikazuju kao ranjive žrtve, čas kao potencijalna pretnja radikalizacijom. Upravo takav način razmišljanja nastoji da promeni Agenda Ujedinjenih nacija za mlade, mir i bezbednost (Youth, Peace and Security – YPS).
Rezolucija 2250 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, usvojena 2015. godine, prvi je međunarodni dokument koji je jasno prepoznao pozitivan doprinos mladih u sprečavanju i rešavanju sukoba. Njena ključna poruka je jednostavna: mladi ne treba da budu posmatrani samo kao korisnici politika izgradnje mira, već kao njihovi sukreatori.
Ovakva promena je neophodna jer se čini da najveća prepreka nije nedostatak interesa mladih, već nedostatak kanala kroz koje njihovo angažovanje može da preraste u stvarni uticaj. Istraživanje Eurobarometra iz 2024. godine pokazalo je da je samo 48% mladih tokom prethodne godine preduzelo neku aktivnost usmerenu na društvene promene. Taj podatak ne znači da je druga polovina apatična. Među mladima koji nisu učestvovali u aktivnostima organizacija, najčešće prepreke bile su nedostatak vremena, činjenica da ih niko nije pozvao, da nisu znali kako da se uključe ili da nisu imali dovoljno znanja i resursa.
Zato pitanje nije samo zašto mladi ne učestvuju. Pitanje bi trebalo da bude i: kakvu vrstu učešća im institucije zapravo nude?
Rodžer Hart je učešće opisao kroz lestvicu koja počinje manipulacijom, dekoracijom i simboličnim uključivanjem (tokenizmom), a završava se informisanim konsultacijama, zajedničkim donošenjem odluka i inicijativama koje vode sami mladi. Prema ovom pristupu, postavljanje dvoje mladih u panel, njihovo fotografisanje na konferenciji ili pozivanje da pročitaju unapred pripremljenu izjavu ne predstavlja nužno stvarno učešće. Ono postaje smisleno tek kada mladi imaju informacije, resurse, odgovornost i stvarni uticaj na konačne odluke.
Jaz između broja mladih i njihove političke moći dodatno naglašava ovaj problem. Oko polovine svetske populacije mlađe je od 30 godina, ali svega 2,8% poslanika u parlamentima širom sveta pripada toj starosnoj grupi. Više od trećine parlamentarnih domova nema nijednog člana koji ima 30 ili manje godina. To ne znači da sve odluke treba prepustiti mladima. Znači da odluke koje neposredno utiču na njihov život i budućnost ne mogu biti u potpunosti reprezentativne ako oni nisu prisutni za stolom za kojim se odlučuje.
Na Zapadnom Balkanu mladi žive sa posledicama sukoba koje nisu sami izazvali: etničkim podelama, nepoverenjem među zajednicama, suprotstavljenim narativima o prošlosti i institucijama koje često reprodukuju te podele. Ipak, upravo zato što nisu autori tih sukoba, oni imaju potencijal da razviju nove oblike komunikacije i saradnje koji nisu opterećeni starim političkim obrascima.
Konkretni primeri već postoje. Program „Kreativni agenti mira“ okupio je mlade umetnike i aktiviste sa Kosova i iz Srbije, pružajući im podršku da razviju međusobno poverenje, zajedničke narative i sopstvene umetničke i građanske inicijative. Umesto da učesnike posmatra samo kao publiku na obuci, program ih podstiče da pokrenu konkretne aktivnosti u svojim zajednicama.
Ovakve inicijative pokazuju da mladima nisu potrebne samo dodatne obuke. Potreban im je pristup procesima donošenja odluka, direktno finansiranje, mentorstvo i prostori u kojima mogu da preuzmu rizik, eksperimentišu i snose odgovornost. Javne institucije i donatori trebalo bi da učešće ne mere brojem mladih u sali, već mnogo zahtevnijim pitanjima: Da li su mladi uticali na dnevni red? Da li su upravljali delom raspoloživih sredstava? Da li je neka odluka promenjena zahvaljujući njihovom doprinosu? Da li je inicijativa opstala i nakon završetka finansiranja?
Agenda za mlade, mir i bezbednost (YPS) ne sme ostati samo jezik koji se koristi u dokumentima i na konferencijama. Ona mora postati stvarno mesto za stolom u procesima donošenja odluka, budžeti namenjeni organizacijama koje vode mladi i partnerstva u kojima se moć deli, a ne samo formalno konsultuje.
Mladi nisu samo generacija koja će jednog dana naslediti mir. Oni ga već danas grade. Pitanje nije kada će biti spremni da učestvuju. Pitanje je kada će institucije biti spremne da sa njima podele moć.
Ovaj tekst je Radiju Kim ustupila NVO CASA.
Tekst je deo inicijative “Kreativni agenti mira: Osnazivanje mladih za socijalne promene kroz umetnost I Agendu Ujedinjenih Nacija za mlade, mir I bezbednost – Faza II“, koju sprovode CASA, KUUM, IZI, Kulturni klub Gračanica i CDE Dolina, uz podršku Ministarstva spoljnih poslova savezne Republike Nemačke preko Instituta za međunarodne kulturne odnose kroz program finansiranja zivik.”
