Kada je pandemija Kovid-19 pokucala na naša vrata, celo društvo je požurilo da dođe do brašna. Mogli ste videti duge redove kako se formiraju ispred mlinova. Ljudi su se bukvalno borili u prodavnicama. Strah i panika preuzeli su logično razmišljanje i ponašanje! Ali jedna zanimljiva situacija privukla mi je pažnju. U tim gomilama ljudi, teško da ste mogli pronaći nekog Roma, Aškaliju i / ili Egipćanina. Ne zato što smo racionalniji i ne bojimo se. Naprotiv, i mi smo se izgubili u strahu znajući da nećemo moći sebi da priuštimo brašno.
Ja lično znam za taj strah i paniku! Mnogi od nas na Kosovu znaju šta znači biti uplašen zbog bespomoćnosti. Da gledate kako vaši najbliži trpe, deca, braća i sestre ili roditelji gladuju i znate da nema ništa, ali apsolutno ništa što možete da učinite u vezi s tim.
A taj osećaj bespomoćnosti, gorčine i ljutnje, i to mesto na ivici društva nije u potpunosti naša greška.
Delimično je takođe proizvod na hiljade istorijskih dela progona i njihovih društveno-ekonomskih efekata na Rome, Aškalije i Egipćane danas. To je nepriznavanje ovih prethodnih akcija od strane većinskog društva. To je esencijalizacija kulture u bajkovite trupe zlih gatara i zavodljivih plesačica. To je prisvajanje romskih projekcija i kulturnih praksi na štetu stvarnih ljudi. To je neravnopravan pristup čistoj vodi, održivom stanovanju. To je geografska segregacija „Cigana“ od „ne-Cigana“.
Visoka nezaposlenost. Drastično niži životni vek. To su opšte predrasude u policiji, pravosuđu, vladi, sistemu socijalne zaštite i zdravstvu. To je osnovno stanje u kolektivnoj psihi koja nas vidi kao „Cigane“, a samim tim i na osnovnom nivou, niže vrednosti od njih.
To je antidžjipsizam, stavovi protiv Roma, Aškalija i Egipćana ili izražavanje negativnih stereotipa u javnoj sferi ili govor mržnje. Širi spektar diskriminatornih izraza i praksi, uključujući mnoge implicitne ili skrivene manifestacije. Nešto što se ne odnosi samo na ono što se govori ili radi, već i na ono što se ne govori niti se radi.
KOVID-19 je neprijatelj ljudskog roda i zato ga svi trebamo tretirati kao takvog. Virus ne pravi razliku i napada sve, bez obzira na njihov pol, starost i / ili etničko poreklo. Ali znamo i bojimo se da ako dođe do naših naselja, u našim kućama, napadne naš narod, on će biti nemilosrdan. Šteta će biti zastrašujuća!
Dakle, sada moramo reći ovo glasno i jasno: Nikad više! Nećemo dozvoliti da se ikada više nađemo u istoj situaciji. Kada se pandemija KOVID-19 završi, a završiće se ona jednog dana, morati da krenemo u borbu. Ali ovaj put, sa više strasti i vere. Borbu za bolje obrazovanje; protiv siromaštva; protiv nepravde; borbu za jednakost.
Postoje brojni načini kako da to učinimo i postoje toliko pozitivnih primera koje možemo slediti. Promena ponašanja i stavova jedna je i najvažnija, posebno na onim stvarima koje se smatraju stereotipnim ali i dalje prevladavaju u našim zajednicama.
I to nećemo moći sami. Biće nam potrebna puna podrška i razumevanje celog društva. Biće nam potrebni da budu uz nas za ovu promenu, i da se i oni polako menaju pored nas. Praksa i manifestacije antidjipsizma moraju prestati kako bi se postigao naš cilj.
I Vlada, oni moraju da planiraju dugoročne mere u oblastima stanovanja i javne infrastrukture, ekonomskom učešću (zapošljavanje i samozapošljavanje), pristupu obrazovanju itd. sa merama za borbu protiv antidjipsizma uključenih kroz sektore.
Da, nekako osećam da ova Vlada i ovo društvo mogu to. Pravo pitanje je da li možemo i mi? Pa, za početak imamo dovoljan motiv.
