Je l‘ išta bilo?

Ko prati dešavanja u i oko političkog dijaloga Kosova i Srbije i pada vlade u Prištini, gledajući svet oko sebe u kome zadnjih par sedmica dominira borba sa korona virusom, gde je politički život manje-više suspendovan radi borbe sa najvećom globalnom krizom od Drugog svetskog rata, neminovno se pita: Je l’ išta bilo?

Kao da korona krize nema, kao da je sve što se dešava već viđeno u prethodne dve godine pregovora o sveobuhvatnom, konačnom, pravno obavezujućem sporazumu.

Imamo „trojku“ pregovarača, sastavljenu od dva predsednika (Tačija i Vučića), te neodgovornog specijalnog predstavnika američkog predsednika Trampa Ričarda Grenela koji je zadnjih meseci zamenio bivšu, isto toliko neodgovornu visoku predstavnicu Evropske unije za spoljnu politiku Frederiku Mogerini, koji netransparentno, tajanstveno pregovaraju. Ta tajanstvenost budi sumnju u sadržaj i ciljeve pregovora, odnosno pregovarača. Imamo nejedinstvo transatlantskih aktera koje se razvija oko pitanja ukidanja carinskih tarifa. Imamo bespoštednu američku „diplomatsku“ ofanzivu s ciljem uklanjanja tarifa, uz pretnju sankcijama protiv Kosova, uključujuči povlačenje američkih trupa iz KFOR-a. Na drugoj strani, imamo nedovoljno odlučan nastup Evropske unije, ovaj put oličen u kandidovanju, na Balkanu, kontroverznog bivšeg slovačkog ministra spolnih poslova Miroslava Lajčaka.

U Prištini imamo dobro poznat „haos aktera“. Sa jedne strane je predsednik Tači koji je privatizovao pregovore, spreman da proda teritorijalni integritet države radi sasvim ličnih interesa, koji ne bira sredstva. Na drugoj strani, imamo antangonizam parlamentarnih stranaka, sa sporom unutar vladajuće koalicije na osnovu razlika u sklonosti ka popuštanju pred američkim pritiskom, te opoziciju čije je političko mišljenje o pregovorima više određeno željom za povratkom na vlast. Dok u Srbiji ni predsednik Vučić, svojim igranjem na kartu slabosti i nejedinstva zapada, ništa ne postiže, osim što se sve dublje zaglavljuje u učvrščivanje autokratske lične vladavine iz koje će se Srbija vrlo teško izvući.

I na kraju, imamo, kao više puta u zadnje dve godine, navodno preteći međuetnički incident na severu Kosova, u podeljenoj Mitrovici, s ciljem stvaranja činjenica na terenu u korist projekta etničke podele, odnosno razmene teritorije.

 

Dakle, je l‘ išta bilo? To jest, da li bi išta bilo drugačije da nema korona krize? Suštinski ne, jer su skoro svi politički akteri prevenstveno instrumentalizovali korona krizu – od spora oko proglašenja vanrednog stanja na Kosovu, do nemogućnosti raspisivanja vanrednih izbora u periodu ograničenja slobode kretanja i afere oko svadbe u Zvečanu. Time ništa drugo nisu postigli, osim što su dalje pogoršali međusobne odnose. Uz to, guranjem korona krize u drugi plan, ugrozili su živote građana, i to svih, na Kosovu.

 

Šta sve to znači za budućnost pregovora Kosova i Srbije, odnosno za budućnost obe države? Znači da nismo nigde stigli, nismo se pomakli ni milimetar zadnjih par meseci, kao što nismo ni od pokretanja pregovora, pre skoro tri godine (jul 2017). Sve i svi ostaju gde su i bili.

 

Neće doći do razmene teritorija. Čak i ako bi „trojka“ potpisala neki sporazum u bašti Bele kuće, nema realizacije jednog takvog dogovora tri čoveka. On ne bi nikad dobio dvotrećinsku podršku u Skupštini Kosova. Niti SAD imaju da ponude nešto nalik onome što nudi članstvo u EU ni Kosovu, ni Srbiji, a Grenelova priča o ogromnim investicijama je prazna – treba se samo setiti sličnih obećanja u okviru propalog, već zaboravljenog „mirovnog plana“ Trampove administracije za Izrael i Palestinu.

 

Proces pregovora će se, hteli-ne hteli, vratiti u Brisel. Političkim akterima u Prištini i dalje predstoji sabiranje i stvaranje jedinstva oko zajedničke pregovaračke pozicije do mere koja će osigurati dvotrećinsku većinu u Skupštini.

Doći će kad-tad do onoga, na čemu su predstavnici EU, odnosno najvažnijih država članica, sa nažalost nedovodoljnom odlučnošću, radili od jeseni prošle godine – resetovanja pregovora, počevši sa definisanjem osnovnih principa i ciljeva pregovora. Zbog odsustva takvih principa i ciljeva do sada, u zadnje tri godine uopšte nismo imali prave pregovore o sveobuhvatnom održivom sporazumu.

A ti principi su oduvek bili jasni, bili su sastavni deo prvobitnog okvira političkog dijaloga 2012-13. godine: nema vraćanja Kosova pod okrilje države Srbije, nema ni podele niti razmene teritorija jer bi to duboko destabilizovalo Kosovo, Srbiju i širu regiju, pa bi značilo pravu katastrofu za kosovske Srbe, odnosno njihov nestanak. Dakle, Kosovo ostaje tamo gde jeste, nezavisna država, a Srbija mora, politički i pravno, prihvatiti realnost gubitka Kosova. Fokus u pregovorima Srbije i Kosova zato mora biti na punoj i trajnoj normalizaciji bilateralnih odnosa, te održivim, demokratskim, institucionalnim rešenjima koja obezbeđuju normalan život kosovskim Srbima u državi Kosovo.

Drugu, tužnu konstantu u dešavanjima zadnjih par sedmica, uz stalno bežanje od pravih pregovora, predstavlja sudbina kosovskih Srba. I dalje ih nema nigde kao aktera, ostaju što su već više od tri decenije – puki instrument, ne samo, ali pre svega, beogradske politike. Daleko su od toga da budu subjekat sopstvene sudbine. Ovih dana, kao možda veće žrtve instrumentalizacije korona krize od ostalih građana Kosova, strukturalno pate od egzistencije u, između i van, dve države i pravnog poretka. To zapravo znači život u sivoj zoni, „podzemni život“, kao što pokazuju švercovanje obolelih od virusa srbijanskim vozilima hitne pomoći preko zatvorene kosovske granice i život u ne-poretku u kome ne važe nikakva pravila. Primer za to je, zapravo, epizoda sa svadbom u Zvečanu.