Ljudi nisu pronašli bolju formu organizovanja društva od demokratije. Ranjiva, često zloupotrebljena, prečesto formalna i nedovoljna, demokratija je u krizi širom sveta, iako njena osnova izgleda jednostavno. Ljudi plaćaju porez i biraju svoje predstavnike da sa tim novcem organizuju zajednički život. Ispunjavanje svih značajnih čovekovih potreba: bezbednost, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, snabdevanje svim i svačim, potrebe za kulturom… primarno organizuju ljudi kojima su poverene institucije.
Zato se i organizuju izbori, nude programi i kandiduju ljudi koji ulivaju poverenje birača. Izbori su praznik demokratije, volja naroda je volja Boga, poseban i svečan dan… Koliko ste prepoznali izbore na Kosovu u ovome, toliko smo normalan svet.
Sredinom februara, na dan tradicionalnih prepirki na društvenim mrežama „Sv. Trifun versus Sv. Valentin“, mi, kosovski Srbi, opet ćemo na birališta. Kosovska. Za skupštinu. Zanimljivo, skoro 6% masovnije nego kosovski Albanci poslednji put. Da (po)pravimo institucije! Ili tako nešto…
A institucije, tako prokleto birokratskog imena, i nisu imale neku šansu da zažive. I centralne, i lokalne, i većinske i nevećinske, i transformisane i novoformirane… Svaka zbog svoje bolesti. Neke jer su „mlade već 13 godina“, neke jer su „kao nigde na svetu date“ Srbima, neke jer „proces traje“, neke jer „tako mora“.
Pravo je pitanje, dakle, da li naše društvo želi tu neophodnu građansku kontrolu nad institucijama koje nekom poveravamo u ruke. Neće se korisnici budžeta sami ograničiti. I ne mislim pri tom samo na uvek osetljivo trošenje novca, tendere, privilegije, zapošljavanje… Kao da smo abolirali izabrane od njihove odgovornosti da kreiraju ambijent slobode, kritika, različitosti, podsticanja.
U takvoj atmosferi razvijeni su, međutim, neki novi mehanizmi. Recimo, mehanizam izbegavanja medija i „svako čudo za tri dana“ mehanizam. Javne rasprave su za izabrane, građane pokorne. Interes javnosti, kao osnovni korektiv u radu svakog činovnika vlasti, kao da je strano telo u našem društvu. Društvu uplašenom nerazumevanjem etničke većine, društvu postavljenom na tankoj liniji između jedinstva i jednoumlja.
Zato su nam institucije najbolje ogledalo koje nas tek povremeno opomene da uvučemo stomak. Naš odraz kojim smo nezadovoljni, naše „tako je, kako je“. Zamagliće nam sopstvenu sliku tek po koji dosadni novinar trčkarajući po hodnicima naših institucija, završavajući svoj prilog famoznim „predstavnici vlasti odbili su da daju izjavu za naš program“. Društvene mreže stvoriće privid kritičkog društva i da svako ima pravo da kaže sve.
Koliko samo daleko deluje univerzalna ideja slobodnog sveta da se ostvarena prava, i ona građanska i ona manjinska, u demokratskom društvu šire i stalno unapređuju. Svakog dana, ne samo na izborima.
Biraćemo, zato, već izabrane i tog 14. februara, svesni da je jedini izbor na koji utičemo toga dana Sv. Trifun ili Sv. Valentin.
