Na koji način će kosovski konflikt biti rešen? Dvadesetak predstavnika civilnog društva, diplomata i stručnjaka iz Srbije, sa Kosova i iz Nemačke, koju je okupila Fondacija Fridrih Ebert (FES), izradila je četiri moguća scenarija razvoja odnosa Srbije i Kosova do 2035.
„Najbolji scenario bio bi onaj koji rešava spor oko statusa Kosova“, kaže Špetim Gaši iz Saveta za inkluzivno upravljanje, jedan od autora scenarija.
Prema tom najoptmističnijem scenariju pod nazivom „Zeleni talas“, Srbija i Kosovo bi 2019. postigli sporazum o normalizaciji odnosa, Srbija 2025. postala članica EU, a Kosovo konačno dobilo viznu liberalizaciju i postalo članica svih relevantnih međunarodnih organizacija i imalo otvoren put ka EU, uz podršku Srbije.
S druge strane, kosovska Vlada stvorila bi socijalne i ekonomske uslove za integraciju srpske zajednice u društvo, a kosovski Srbi bili bi uključeni u Briselski dijalog umesto da, kao do sada, budu samo objekat pregovora.
Normalizacija odnosa ubrzala bi proces pomirenja i pokrenula proces utvrđivanja sudbina nestalih osoba, a obema stranama donela i ekonomski napredak. „Da bismo to postigli, Beograd i Priština moraju da donesu nekoliko ključnih odluka: Beograd da odustane od zahteva za teritorijom Kosova, a Kosovo da uspostavi zajednicu opština sa većinskim srpskim stanovništvom koja bi imala i izvršna ovlašćenja. Potreban je i međunarodni paket finansijskih i političkih podsticaja kako bi se ohrabrile obe strane“, kaže Špetim Gaši za DW.
Populizam ispred pomirenja
„Ali verovatnije je da će se dogoditi neka kombinacija elemenata drugog i trećeg scenarija“, dodaje Gaši. Ta dva scenarija nisu toliko optimistična. Sporazum bi u tom slučaju bio potpisan nešto kasnije, ali ne i primenjen do kraja. On podrazumeva priznavanje prištinske uprave na teritoriji Kosova, ali ne i puno diplomatsko priznanje Kosova kao nezavisne države.
Zauzvrat, Kosovo bi uspostavilo zajednicu srpskih opština koja bi imala autonomiju u oblasti obrazovanja, kulture, jezika, lokalne samouprave i zdravstvene zaštite. Istovremeno, Srbija bi nastavila da lobira protiv članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, uprkos tome što se obavezala da to neće činiti.
Razlog zbog kojeg Gaši smatra takav scenario najizvesnijim je što, kako kaže, ni vlast u Srbiji, ni vlast na Kosovu nisu spremni da se odreknu populističke retorike. „Aleksandar Vučić i Hašim Tači su se trudili da se predstave kao mirotvorci, kao nešto što nisu. Skoro da su nas prevarili i da smo im poverovali. Ali oni su proizvod sukoba i opstaju na vlasti zbog sukoba. Ujutru proizvode sukobe – kao što su voz i zid u Mitrovici ili tenzije prilikom posete Marka Đurića – kako bi po podne imali šta da rešavaju“, kaže Gaši.
„Potrebni su smeliji koraci kako bi se sukob okončao, ali mi još uvek nemamo takve lidere. Naši lideri nisu vizionari, nemaju integritet i nisu zainteresovani da se odreknu nasleđenih odnosa. Naši lideri najbolje odražavaju sliku balkanskih političara: sitničavi, vole pažnju, stavljaju lojalnost ispred kompetencija, odluke donose samostalno umesto u institucijama, preziru nezavisno mišljenje i boje se političkih rivala i pravila“, smatra Gaši.
Sa takvim liderima, možete se sa sigurnošću kladiti na neuspeh, dodaje on. Rezultat tog neuspeha bilo bi dalje urušavanje ekonomija obe zemlje i nastavak odliva mozgova. „Konflikt je glavni faktor koji doprinosi ekonomskim problemima, ali bojim se da je i za Srbiju i za Kosovo suviše kasno da preokrenu taj proces. Kosovo sve više postaje potrošačko društvo, uvozi 90 odsto dobara, a izvozi svega 10 odsto, dok je Srbija sa manje od dva procenta privrednog rasta dospela među deset najbednijih svetskih ekonomija“, priča Gaši.
Druga krajnost je rat
Na to koji ćemo scenario gledati u realnosti, međutim, ne utiču samo lokalni lideri, već i brojni spoljni faktori, među kojima su najznačajniji stanje unutar Evropske unije i interesi velikih sila. Da li će Rusija i Kina blokirati članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, a Španija u Evropskoj uniji? Da li će druge članice EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova promeniti svoju odluku?
U scenarijima se kao jedan od rizika navodi mogućnost da se zbog blokiranja članstva u UN ili EU Kosovo okrene ujedinjenju s Albanijom. U tom slučaju bi se sever Kosova pripojio Srbiji. Takav razvoj događaja mogao bi da izazove lančanu reakciju i pokrene zahteve Republike Srpske i Albanaca u Makedoniji za prekrajanjem granica.
„Stabilnost u Bosni i Makedoniji mnogo zavisi od toga šta će se postići konačnim dogovorom Kosova i Srbije. Eventualna podela ili razmena teritorija imala bi posledice po Bosnu i Makedoniju, što bi na kraju moglo dovesti do nove mape Balkana i prinudne seobe stanovništva“, objašnjava Gaši.
Do neuspeha bi moglo doći i ukoliko se Evropska unija ne stabilizuje posle Bregzita. Najgori scenario, prema ovoj analizi, bio bi da se EU degeneriše u labav trgovinski savez i zamrzne proces proširenja. Time bi izgubila glavne poluge u posredovanju između Beograda i Prištine – članstvo u EU je glavna šargarepa zbog koje dve strane uopšte pregovaraju.
U tom slučaju, ekonomije obe zemlje bi nastavile da propadaju, korupcija da cveta, a politička elita zaostala iz devedesetih godina ne bi se više ni pretvarala da je evropejska. Protivljenje nacionalističkim narativima gotovo bi u potpunosti utihnulo, a incidenti na severu Kosova ili u Preševskoj dolini učestali. Tada bi nas „samo jedna varnica delila od novog rata“, zaključuje se na kraju analize.
