Uprkos ovim naporima, čini se da nastojanja ka izgradnji poverenja među zajednicama daju samo ograničene rezultate. Nekoliko faktora doprinosi ovoj situaciji, uključujući nerešena politička pitanja, jezičke barijere, kulturne stereotipe i još mnogo toga.
Međutim, jedan od glavnih inhibitora trajnog procesa izgradnje poverenja na Kosovu je odsustvo društvenog konsenzusa za postizanje pomirenja. Društveni konsenzus uključuje kolektivnu posvećenost zajedničkim vrednostima i zajedničkim naporima različitih društvenih subjekata, s ciljem da se kultiviše pomirljivo društveno okruženje koje daje prioritet toleranciji i saradnji. Ova dinamika se oslanja na uzročno-posledični odnos, gde uspeh jedne grupe u izgradnji poverenja među zajednicama zavisi od delovanja drugih društvenih aktera koji teže sličnim ciljevima. Slučaj Kosova dobro ilustruje ove uzročne odnose, pokazujući kako su pozitivni rezultati aktivnog učešća civilnog sektora u izgradnji poverenja često potkopani političkim tenzijama i konfliktnom retorikom. Za nas koji radimo u civilnom sektoru, ovaj ciklus formira stalnu, sizifovsku borbu.
Tkivu kosovskog društva nedostaje takav konsenzus. Svaki društveni akter sledi svoje sopstvene prioritete, često zanemarujući univerzalne vrednosti kao što je težnja za trajnim mirom, podređujući ih drugim dobitima. Koren problema se može identifikovati kada se ispitaju stavovi po pitanju pomirenja glavnih aktera u društvenom pejzažu Kosova. Civilno društvo, bez obzira na to da li ga pokreće posvećenost koegzistenciji ili potraga za finansiranjem, preuzima vođstvo i deluje kao pokretač procesa pomirenja. Poslovna zajednica je takođe uključena, motivisana profitom i u nemogućnosti da sebi priušti sentimentalne podele. Medijska scena je mešavina svega, neke medijske kuće podržavaju profesionalne standarde i teže objektivnosti, dok druge propagiraju konfliktne narative kako bi privukli već pristrasnu publiku i sebi pribavili više rejtinge. Konačno, tu su i politički moćnici, oni koji snose primarnu odgovornost za oblikovanje društva i uspostavljanje sistema vrednosti.
Čini se da ključno pitanje iza stalnog etničkog sukoba na Kosovu leži upravo u rukama političkih lidera. U sadašnjem društveno-političkom pejzažu Kosova i Srbije, etnički sukob se posmatra kao politički kapital, izvor prikupljanja glasova. Shodno tome, političari svesno održavaju postojeće etničke tenzije kako bi postigli sopstvene ciljeve – povećanje podrške u biračkom telu, mobilisanje birača ili umanjivanje značaja kritika iz drugih sektora u kojima imaju slab učinak, kao što su ekonomija ili borba protiv korupcije. Iako izuzeci, naravno, postoje, suština ovog paradoksa je da ovi odgovorni glasovi, na Kosovu ili u Srbiji, obično ne bi uspeli da prikupe dovoljnu podršku za preuzimanje vodeće uloge.
Posledice ovih političkih narativa su opsežne, izazivajući duboke društvene podele i institucionalnu nesigurnost u jednom segmentu stanovništva. One stvaraju okruženje pogodno za etničko nasilje i, šire gledano, ometaju kapacitet društva da izgradi trajni mir i stabilnost – koji su vitalni elementi održivog razvoja. Ovi narativi imaju tendenciju da u potpunosti unište pozitivne društvene procese, proizvodeći krize koje dovode međuetničke interakcije do zastoja. Rasprostranjenost ovih političkih obrazaca na Kosovu vrši značajan društveni pritisak, primoravajući pojedince na dihotomske percepcije. Neguje se mentalitet ‘mi protiv njih’, gde jedna strana sebe doživljava kao moralnu i ispravnu, dok je druga označena kao manjkava i loša. Srednje rešenje se odbacuje, a kompromis doživljava kao slabost. U ovom političkom dualizmu, malo je prostora za različita mišljenja, suptilnija tumačenja ili objektivnu kritiku. Bez takvih glasova, društvo ostaje ograničeno na uski raspon perspektiva, propuštajući priliku da neguje održivu društvenu koheziju.
Na Forumu civilnog društva i grupe eksperata 2023. godine u Tirani, izneta je zabrinutost u vezi sa političkim diskursom na zapadnom Balkanu i njegovim uticajem na međuetničke odnose. Na forumu je preporučeno regionalnim liderima da modifikuju svoju retoriku kako bi poboljšali ove odnose. Relevantna istraživanja (ovaj izveštaj, ovaj izveštaj i ovaj izveštaj) i ankete na Kosovu takođe pokazuju veliku zabrinutost javnosti zbog političkog jezika podela, posebno u odnosima Kosova i Srbije. Jedno od istraživanja je pokazalo da većina ispitanika doživljava retoriku koju koriste lideri u međuetničkim pitanjima kao neujedinjujuću ili neprijateljsku, pri čemu je 51% kosovskih Albanaca i 61% kosovskih Srba kategoriše kao neprijateljsku u određenoj meri. Nasuprot tome, 41% kosovskih Albanaca i samo 8% kosovskih Srba vidi taj narativ kao prijateljski.
Kako prekinuti ovaj začarani krug? To je složeno pitanje. Ne postoji brzi lek ili revolucionarno rešenje koje kao društvo nismo već razmotrili. Važan aspekt ovoga su mediji koji imaju veliku odgovornost da ne podlegnu senzacionalizmu ili širenju govora koji promoviše etničke podele ili izopštavanje. Proces političkog dijaloga, koji se naizgled bliži nekoj vrsti okončanja, na osnovu indicija iz EU, mogao bi biti značajan podsticaj u tom pravcu, ublažavajući ključni izvor sukoba. Pa ipak, to neće biti dovoljno. Tokom godina sukoba, duboko usađeni animoziteti su se ukorenili u svesti ljudi. Dakle, velika je verovatnoća da, iako eventualni sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa neće na volšeban način izbrisati sve nesporazume, stereotipe i podele, prva stvar koja se mora promeniti kako bi do bilo kakve konkretne normalizacije došlo na terenu jeste retorika političkih lidera sa Kosova i iz Srbije. Moraćemo da se nosimo sa ovim izazovima u doglednoj budućnosti. Ono što je od suštinskog značaja jeste da se istraje u dijalogu, saradnji i zahtevu za odgovornost svih društvenih aktera, čak i kada se čini da to nikuda ne vodi. Upornost je ključna.
