Juče je bio Mitrovdan. Gradska slava. Liturgija je služena u crkvi Svetog Dimitrija, kao i prethodnih godina. Veliki broj vernika bio je prisutan na liturgiji koju je služio mitropolit Teodosije. Sve je išlo uobičajenim tokom do trenutka kada je bilo vreme za litiju, piše za Radio Kontakt plus Jovan Zafirovič.
Ono što se razlikovalo na ovogodišnjem obeležavanju gradske slave od svih prethodnih, izuzev prošlogodišnje koja opravdano nije održana zbog dešavanja u Banjskoj, jeste čuvena litija čija je kolona bila nadugačka i plavila je mitrovačke ulice prethodnih godina. Naime, u svojoj besedi mitropolit Teodosije je kazao da su „bile litije oko hrama“, i da „zbog bezbednosti, ove godine nisu na ulicama grada“.
Ta rečenica mitropolita Teodosija, izrečena nakon liturgije pred okupljenim vernim narodom, vratila me je u januar. Devetnaesti. Sećamo se kada je Eparhija raško-prizrenska izašla sa saopštenjem da neće organizovati, takođe iz istih razloga, bezbednosnih, plivanje za Časni krst na jezeru Gazivode. Ali se sećamo i reakcije ljudi. Tada je proradio čuveni inat u Srba, te su se građani, u velikom broju, organizovali i održali plivanje za Časni krst, bez obzira na stav Eparhije.
A onda me je mitropolitova rečenica vratila u još raniji, ovoga puta topliji period. Na Vidovdan. Na Vidovdan prošle godine, kada je odlučeno da se parastos ne služi, kao i obično, na Gazimestanu, već u Gračanici. Takođe zbog bezbednosti, odnosno zbog njenog odsustva. Te godine je takođe proradio inat kod Srba te su, i pored odsustva organizacije na Gazimestanu, građani samoinicijativno odlazili i odavali počast.
Od tada do danas, činjenica je, promenilo se dosta toga. Kako na jugu, tako i na severu. Od statusa institucija, frekvencije ljudi, broja, pa sve do njihovog (ne)raspoloženja. Za nabrojati tako nešto, potreban je zaseban tekst. I više od toga.
Ništa, gotovo, nije isto. Na severu, uniformisanih lica, čini se, sve je više, a civila sve manje.
Nakon Mitrovdana je, nekako, stečen utisak da je zatajio inat. Da nije, normalan tok stvari bi recimo bio da Srbi sa ikonama u rukama krenu u litiju gradskim ulicama, bez odstupanja i prekida tradicije, ma kakav stav Eparhije bio. Ne bi bio prvi put, a po svemu sudeći, ni poslednji. To se nije desilo. I moglo bi biti opasnije što se nije desilo, koliko god paradoksalno nekome zvučalo, od bilo kakvih nebezbednih okolnosti zbog kojih nije.
Tačno je, Srpska pravoslavna crkva, odnosno Eparhija raško-prizrenska nije nikakva politička organizacija, te se shodno tome možda može opravdati njen potez da se litija organizuje oko hrama Svetog Dimitrija, ne i u samom gradu, u cilju sprečavanja bilo kakvih provokacija i eventualnih neprijatnosti, s obzirom na veliki broj Albanaca koji se može sresti na ulicama u severnom delu u poslednjem periodu.
Svaki roditelj misli sve najbolje svom detetu. Ali, potezi, saveti, predlozi roditelja za koje su mislili da su najbolji, često su umeli da sputavaju decu, da ih ograničavaju, na kraju doprinesu njihovoj propasti. I koliko god dobronamerne i očinske reči Mitropolita Teodosija bile, u službi čuvanja od neprijatnosti i nelagodnosti srpskog naroda, te reči, na osnovu reakcija ljudi na odluku da litija bude samo oko hrama jesu one koje ih razočaravaju. One koje ih dovode do nelagodnosti i zabrinutosti. One koje doživljavaju kao još jedno ograničenje koje više boli jer dolazi od svojih.
Eparhija je kao i dosad, možemo zaključiti, odluku donela radi izbegavanja povećanja tenzija i podsticanja istih. Ipak, deluje da se tenzija i nezadovoljstvo kod Srba javlja zbog takve odluke, što potvrđuje došaptavanje u toku jučerašnje mitropolitove besede. Nije bilo reakcije po ugledu na Vidovdan i Bogojavljenje, inat u tom smislu jeste zatajio, ali i to došaptavanje i komentari naroda govore da su nezadovoljni i da se protive neprestanom povlačenju.
Mitropolit Teodosije je u besedi rekao i da „…grad nije slobodan za nas hrišćane“, dodavši da „…čekamo Božju pomoć i bolje vreme.“ Istina je, a takođe uz to da grad nije slobodan za hrišćane možemo dodati da ceo prostor Kosova nije slobodan za hrišćane, što ilustruju razni vandalski potezi i skrnavljenje imovine, crkvi i manastira Srpske pravoslavne crkve.
Crkva je nesumnjivo sledila i dalje sledi miroljubivi put, ipak taj put, u ovakvim okolnostima, neće dovesti narodu bolje dane koje mu je poručeno da čeka. Čak i sam je dalje od te misli zbog stalnog, čini se, odstupanja zarad mira, kojeg, pritom, apsolutno nikom ne ugrožavaju.
Na otvaranju festivala scenskog pokreta i koreodrame „SPIK“, kao što napomenuh, odigrana je predstava inspirativnog, sugestivnog i asocijativnog naziva „Čekajući kraj partije“. I zapravo se tu krije odgovor. Neće se dočekati bolji dani, ako se ne dočeka kraj partije. Ali, ne one iz Prištinskog pozorišta, već onih iz političkog cirkusa.
Onih koje su doprinele i koje svesrdno doprinose da se svaki vid slobodnog, demokratskog, ljudskog prava i čina, tumači kao provokacija, širenje mržnje i netrpeljivosti.
