Jedni sa štapom, drugi nesigurnim usporenim hodom, neki idu lako i brzo, dok pojedince – s teškom mukom – dovode u Centar za mir i toleranciju u Prištini.
Tako, trinaest godina, ulaze u mali, stakleno-mermerni prostor zaboravljeni, ostavljeni, prebijani i šikanirani srpski starci iz Prištine. Tome je došao kraj. Njih će za nekoliko dana izbaciti Policija Kosova iz jedinog prostora gde su mogli da se okupe i gde se u protekloj deceniji odvijao sav njihov javni život, piše Politika.
Trideset kvadrata u centru grada u zgradi Policije biće „oslobođeno i promeniće namenu”. Oni koji su ovde dolazili ostaće u svojim stanovima bez prava na izlazak, bez prava na mesto sastanka, bez prava da u gradu, kome su posvetili svoj život i gde su odlučili da izgube staračku slobodu i sačuvaju Prištinu, imaju kutak za susret, razgovor i lečenje.
Poslednji ostatak četrdeset hiljada prištinskih Srba vraća se memlu svojih usamljeničkih stanova. Neki od njih, u periodu 1999–2001, nisu uopšte ni jedan jedini put, zbog straha i opšte atmosfere, prešli prag svojih stanova.
„Ovo znači da su nas svi potpuno odbacili i izolovali, da ne smatraju da postojimo, da u Prištini nema Srba”, kaže Dragica Janićijević, koja ovde redovno dolazi.
UNMIK je odlučio da ovaj prostor na neograničeno korišćenje pripadne Srbima i to je jedino mesto gde stižu novine i gde se mogla dobiti poneka informacija. Šta je onda osnovna poruka ove akcije? Pokazati strancima ko je gospodar situacije, staviti do znanja svima da neće biti povratka i ustupaka Srbima i da im, uprkos tome što ceo problem duže traje, baš sada valja oduzeti ono što imaju i to u doba posete Unmikovog šefa Ban Ki Muna, piše Politika.
Pored hiljada kvadrata namenjenih za lečenje bolesnika u glavnom gradu KiM, Centar za mir i toleranciju je jedino mesto gde je dolazio lekar i gde su, ove senke od ljudi jednog uništenog grada, mogle da se leče i odakle su mogle biti poslate na lečenje u Gračanicu, Kosovsku Mitrovicu ili Beograd.
„Ako nas budu isterali odavde, mi nemamo kud. Ostaćemo na ulici, a ja ću raditi kao patronažna sestra. Ići ću od stana do stana, od kuće do kuće jer se ovim ljudima mora pomoći”, kaže doktorka Slavica Čanković.
Obračun institucija s nemoćnima je uredno pokriven papirologijom. Tako se od ovih drugih vrlo uljudno „nekoliko puta zahtevalo da pronađete neki alternativni izbor, a što vi niste uradili”, piše u obaveštenju. Niko ne pominje argument da su starci bezbedni u tom prostoru i da je jedan od razloga za njihov ostanak i bezbednost upravo ta lokacija.
„Nemoćni smo da uradimo bilo šta”, kaže Nenad Maksimović, izvršni direktor Centra za mir i toleranciju, i trži reakciju od svih, a posebno srpskih predstavnika u kosovskoj vlasti. Rok za iseljenje je 1. avgust, a gde niko ne zna.
Zaštita Srba i ostalih je vrlo dinamična kategorija, ona se menja iz dana u dan i može se pratiti i „čitati” samo na terenu, ona se ne može utvrditi zakonima i normama,ona zavisi od raspoloženja većine i odluka koje dolaze iz mase. Policajac, činovnik, institucija ili običan građanin spreman je da realizuje volju mase i etnosa i tu vas niko ne može zaštititi.
Dolazak generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Ban Ki Muna i njegova, kako je to protumačeno, „preterana posvećenost Srbima, odlazak u Dečane, šetanja po crkvama u Prizrenu” drastično su ugrozili položaj Srba južno od Ibra, piše Politika.
