On je i književni kritičar. Ako se radi ni po babu ni po stričevima, na pet loših, ide jedna dobra kritika. Smatra da je umesto stručne kritike, nažalost, preporuka dobre literature danas u mandatu marketinga.
Postavši državni službenik na visokoj poziciji, Dunđerin pozu kritičara, zamenjuje perspektivom kritikovanog.
Danas je umetnik, književnik i urednik kulturno – umetničkog programa privatnog kulturnog centra „Akvarijus“.
Ni jedna ni druga ni treća poza kaže, nisu komotne, udobne niti perspektivne ako radite kako treba.
„Ako mislimo da je lagodno kritikovati, to je greška. Ako čovek ima bilo kakve moralne skrupule, onda baš nije lako kritikovati ni književno delo, a kamo li neke društveno – političke tokove. Sa druge strane biti javna ličnost, znači biti podložan kritici. Ljudi, bez obzira da li govorimo o umetnicima ili medijskim radnicima, ako nikada nisu bili kritikovani, sasvim sigurno znači da nešto nisu dobro radili“, kaže Dunđerin.
Napuštajući ova dva sveta, Dunđerin svu svoju energiju usmerava ka umetnosti. Književnik je i pritom jedan od urednika kulturno – umetničkog programa PKC „Akvarijus“. Više nije aktivan novinar, još manje je državni službenik, ali kroz umetnost ostaje na polju oštre kritike sveta. A gde god sa se nađete, uvek morate imati na umu samo jedno – zadatak Čoveka je da menja svet na bolje. Kritika je uočavanje nepravilnosti, saopštavanje rezultata dijagnostike. To rade i mediji i umetnost. A nakon dijagnostike, logično bi bilo da sledi lečenje, ispravka ponašanja koje je dovelo do problema.
Govoreći o podeli medija na režimske i opozicione, smatra da je pogrešna i da jedina kategorija koja bi teoretski smela da postoji jeste slobodan medij. Toga nema nigde, kaže, to je svetski problem, ne samo naš. Problem nastaje 80-tih godina, kada je štampa shvatila da budžet stečen prodajom tiraža, nije dovoljan za opstanak novine. U svet medija tada ulaze oglašivači i donatori i tada se sve menja.
Mišljenje je da medij ne treba samo da prati duh vremena, da umnožava jedne te iste vesti iz raznih uglova, da prati teme koje se nameću, već treba i sam da nameće teme za koje proceni da su važne.
Komentarišući rad medija na području Kosova, Dunđerin procenjuje da je kvalitet informacija koje daju srpske redakcije na ovom prostoru izuzetan.
„Srpski mediji na Kosovu su čak na mnogo višem nivou ne samo svesti nego i odgovornosti, prema vesti koju plasiraju, u odnosu na medije u Beogradu ili negde drugde. Mani je čak to iznenađujuće, imajući u vidu situaciju u kojoj se mediji ovde nalaze. Tako da se informišem veoma dobro. Još je važnije da se ljudi iz regiona i širom Srbije, ako zaista žele da znaju šta se ovde dešava, informišu preko lokalnih medija, a ne preko medija u Beogradu. Jer često je različito tretirana neka vest ili događaj, što je nedopustivo“.
Iako su i mediji i umetnost na istom zadatku, da saopšte istinu, da pruže informacije, da menjaju stvarnost na bolje, postoji jedna razlika – umetnost, za razliku od novinarstva sme i mora da prekoračuje granice i da sa te druge strane, provocira.
„Tu ja ne bih stavio znak jednakosti. Umetnost mora da prekoračuje granice, ona mora negde da provocira čoveka i onu njegovu nutrinu bića, da on otkrije ko je zapravo, pa makar to bilo i zlo i nešto što nije lepo. Medij bi trebalo da bude – neću reći društveno odgovorniji, jer i jedno i drugo jeste odgovornost, ali bi to trebalo da čini na jedan drugačiji način“.
Iako smatra da je greška, kada pojedini mediji zarad nacionalnih interesa, iz najbolje namere prećutkuju neku istinu, kaže da generalno nema velikih zamerki na rad medija koji izveštavaju iz srpskih sredina na Kosovu.
„U ovim uslovima raditi i opstati, izbalansirati između sto vatri, održati se i odoleti svim pritiscima- to je stvarno junačko delo. I to zaista mislim za sve medije, bez obzira na tu podelu na ove i one i ko koga finansira. Taj pokušaj da izbalansirate bez obzira na pritiske, da ne izdate taj princip istinitosti i informisanja, to je u današnje vreme podvig i bilo bi bezobrazno tražiti bilo šta drugo od medija na ovom prostoru“.
Iako ne spori važnost društvenih medija kao kanala za dopiranje do šire, posebno mlade publike, Dunđerin na kraju naglašava:
„Možemo mi da radimo šta hoćemo, ali i dalje vas reprezentativnim i važnim u društvu isključivo čine mediji – ne društvene mreže, Instagrami, to ne. Pažnja medija i pravi osvrt na ono što radite je i dalje pravi reper kvaliteta. To je važno reći“, dodaje Dunđerin.
