Kroz primere, poput slučajeva Jovanjica i ubistva Gorana Radomana, iznela je detalje o upletenosti državnih službi u zaštitu organizovanog kriminala. Ukazala je i na opasnosti i prepreke s kojima se istraživačko novinarstvo danas suočava. Vođena javnim interesom i dubokim osećajem profesionalne odgovornosti, Zorić je govorila o važnosti etike i integriteta u vremenu kada je senzacionalizam i tabloidizacija sve prisutnija.
Na komentar domaćina podkasta, novinarke Sanje Sovrlić, da se Zorić uglavnom bavim onim temama koje se tiču moćnika kojima može da bude ugrožena vlast, biznis, koji je nekad i nelegalan i da je njihov ulog u tom smislu mnogo veći, Zorić navodi da to jeste slučaj:
“Ulog je mnogo veći zato što ti ljudi bez tog biznisa nisu oni i kad napadnete njihov biznis, vi ste gotovo napali njihov život”.
Zato novinare koji se bave takvim ličnostima i temama naziva “dosadnim komarcima”.
“Znači, on je moćan, on može gotovo sve i sad taj komarac krene da zuji i da mu pravi nered zato što je radoznao i onda oni često imaju potrebu da se svete, jer nima je neshvatljivo – ‘odakle ti pravo, ko si ti da istražuješ mene?’ Jer oni potcenjuju potpuno javno mnjenje” – kazala je naša sagovornica.
“Nas su često pogrešno učili u ovoj zemlji. U nekom postkomunističkom periodu su građani bili izloženi jednoj groznoj propagandi o nekakvoj časti kriminalaca, da su to neki momci s kodeksom. Kakav kodeks? Prodali bi sve za novac. Kod njih svaki kodeks i svaki dogovor i svaka ljubav i sve propada za određenu cifru. Sve ima cenu kod njih. Njima su puna usta toga. To se zapravo kad-tad ispostavi za određenu cenu da je laž”.
Jovanjica i slučaj Gorana Radomana
Na pitanje koja je to tema na kojoj trenutno radi ili koju je radila gde je videla najizraženiji spoj kriminal-politika i interesa, Zorić podseća na slučaj Jovanjica, navodeći da u ovom slučaju svako ko traži pravdu nekome je “komarac” i ne odgovara nekom centru moći.
Ona slučaj Jovanjica karakteriše kao najveći korupcionaški skandal ikada u bezbednosnim službama, jer, dodaje – optuženi su i policajci i pripadnici Vojno-obaveštajne službe, Bezbednosne informativne službe.
“I gde su oni u tim ilegalnim radnjama, ne samo policajci – koristili značke Bezbednosno informativne agencije koje je neko izdao… Gde se (Predrag, prim. aut.) Koluvija predstavljao, prema optužnici, prema iskazima policajaca, da radi u kabinetu ministra policije, imao lažnu policijsku legitimaciju” – podsetila je Zorić.
Ona podseća i na postojanje video snimaka i fotografija sa naplatnih rampi na kojima se vidi da je Koluvija vozio automobil sa registarskim oznakama Uprave kriminalističke policije.
“On vozi auto, mi ne znamo da li je tada u tom auto možda droga, da li se prenosi tada, to ne znamo, jer on odgovara za uzgoj narkotika, zato je optužen, a ne za prodaju. I to sve radi sa značkom Uprave kriminalističke policije. Dakle, koji god policajac bi zaustavio to vozilo, i ako ukuca registraciju i izlazi mu – to je zapravo policija kao na tajnom zadatku. To su mu dostavili prema optužnici ti tajni agenti i policijski agenti koji su radili sa njim” – pojašnjava Zorić.
“To je zloupotreba sistema, kompromitacija države, bezbednosne službe i svega”.
Sa druge strane, posebno je ponosna na emisiju o Goranu Radomanu koju je radila u saradnji sa produkcijom Insajder.
Radoman je februara 2015. godine ubijen i bio je prva žrtva rata Škaljarskog i Kavačkog klana.
Ona je, podseća, prisustvovala uviđaju, i sklapajući informacije, odnosno kakva je logistika upotrebljena da bi on bio ubijen, shvatila da se radi o odlučnom mafijaškom ubistvu:
“Kad vidite kakva je logistika, koje je oružje upotrebljeno, u kakvom luksuzu je taj čovek živeo, koji je imao obezbeđenje zgrade, blindiran auto, da mu ništa nije pomoglo, da je ubijen u svojoj zatvorenoj garaži…”.
Priču je radila gotovo sedam godina, došavši do čitavog niza informacija o Radomanu.
Jedna od njih je da je, dok je boravio na Kubi, izazvao saobraćajnu nesreću u kojoj je poginula jedna devojka i da su se tri države – Srbija, Crna Gora i Kuba, angažovale da se on prebaci u Crnu Goru, gde bi služio zatvorsku kaznu, iako nije postojao dogovor o ekstradiciji:
“Takva prepiska, takvo angažovanje, predsednici država Crne Gore, Srbije Kube se tada angažuju. Onda angažuju, tako se govorilo u medijima, Maradonu fudbalera, pa se angažuje Ndrangeta (italijanska mafija, prim. aut.). Nama sada to deluje suludo da se uključila i mafija Ndrangeta, ali onda saznam da je rođeni brat Gorana Radomana optužen kao član Ndrangete pred italijanskim sudom, u bekstvu”.
Ističe, međutim, da su vlasti na kraju učestvovale u kršenju zakona, jer su, iako zakonom nije bilo moguće, krenuli sa ekstradicijom Rodamana u Crnu Goru, nizom zamolnica i dokumenata:
“Na kraju je on primopredan na aerodrom u Beogradu. I treba da ode za Crnu Goru, bio je 31. decembar. I on ne da ne ide u zatvor da nastavi da služi kaznu, nego on išeta sa beogradskog aerodroma. Neko mu skine lisice, neko ga ne stavi u avion za Podgoricu, a prate ga diplomate, državni službenici. I on ode na proslavu Nove godine u centar Beograda. I počne da živi kao slobodan čovek”.
“Meni taj slučaj pokazuje raširenost i direktnu uvezanost visokih državnih zvaničnika i organizovanog kriminala. Koliko je to veliko? Ja nikada do sada nisam uspela tako visoko da nađem – do vrha tri države. Povežete predsednike tri države, ali uspete da dođete do dokumentacije koja to potvrđuje”.
Na pitanje kako dolazi do zaključka kada se radi o vrhu države, Zorić kaže da to nikada ne čini bez dokaza.
“Kada sam deo najviših bezbednosnih struktura i deo državnog vrha za Jovanjicu javno prozvala, ja sam tada imala dokaze” – dodala je.
Sovrlić podseća, sa druge strane, da je Zorić javno rekla da nema dokaza da je Andrej Vučić povezan sa Jovanjicom, ali da je Bratislav Gašić u to vreme prvi čovek Bezbednosne informativne agencije bio u kontaktu sa Koluvijom.
Na konferenciji za medije sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem, na pitanje novinarke Sanje Sovrlić o tome, sama Sovrlić podseća da se sve pretvorilo u zahvaljivanje Zorićevoj.
Predsednik Srbije potom jeste potvrdio da je bilo kontakta, ali navodno jednog:
“I na kraju se pokazalo da nije bio jedan. Na kraju smo čuli izvanrednog policajca Dušana Mitića kad je svedočio za Jovanjicu, jer je rekao da nije bila jedna poruka, bilo je itekako mnogo poruka, bila je učestala komunikacija, pozivi, poruke. Dakle, nije bila jedna. Tužilaštvo očigledno do kraja nije uradilo svoj posao pa nije je saslušalo bar kao svedoka Bratislava Gašića”.
“Meni je svejedno što političari kažu o meni, da li kažu da sam dobra. Znate, ti političari koji me danas hvale, sutra će da me napadaju. Ja sam to mnogo puta doživela. Danas si dobar, pa onda nisi dobar”.
Ono što je za Zorić, objašnjava, bilo važno je to da je rekla da je postojao kontakt između Gašića i Koluvije.
“Ja se tad nisam izjasnila koliko je taj kontakt bi učestao zato što sam još radila na toj priči. Ali sam otkrila u tom momentu koliko sam mogla, da ne ugrozim svoju priču, a procenila sam da je interes javnosti da se zna. Što se tiče koga sam rekla da nema, rekla sam da nema. Radim tu priču, znam koga ima, koga nema. Neću da mi podmeću, ne radim priču da bi bila zvučna” – dodala je naša sagovornica.
Ističe da je slučaj Jovanjica važan slučaj čak i bez zvučnih imena, jer ukazuje da su u “nečasnim, kriminalnim radnjama”, prema optužnici – učestvovali pojedinci iz javne bezbednosti, vojne i civilne tajne službe.
Ona ističe da se radilo o “ozbiljnom sistemu” u kojem su učestvovali i političari i da se radi o slučaju koji mora da se nastavi kroz Jovanjicu 3, te da je ključni razlog to što je “život ulog”.
“Ne radi se tu o samo toni ipo-dve tone marihuane ili koliko već ih ima u optužnici. Ovde je život ulog. Dušan Mitić i Slobodan Milenković žive pod policijskim obezbeđenjem zbog vrlo ozbiljnih informacija o tome da je za njihovo ubistvo plaćeno milion evra. Ostali – Milan Isakov, Marko Vešović, inspektori Četvrtog odeljenja su primorani da učestvuju u montiranim procesima, slučaj za neke nargile, gde je tužiteljka na kraju rekla da odustaje od tog slučaja, pa je doživela progon, da bude smenjena. Jedna mlada i izvanredna tužiteljka Jelena Stevančević, koja je trebalo da napreduje, da radi u Višem tužilaštvu poslata je opet u osnovno, da bi bila kažnjena, jer nije htela da učestvuje u montiranju procesa protiv inspektora koji su otkrili Jovanjicu” – dodaje Zorić.
Zorić: “Ali ti ljudi (trojica inspektora, prim. aut.) su bili u pritvoru, smešteni sa ljudima koje su do juče hapsili, gde su doživljavali pretnje, gde im urla ceo zatvor. Neki od njih su mnogo teško to podneli. Jedan od njih – inspektor Knežević – mi smo tada imali informaciju da su mu u sred noći određene grupe stražara rekli – ‘ne garantujemo ti bezbednost’. I te sudije koji su tada radili, i ti tužioci koji su tada tražili (meru, prim. aut.), kako se tada nisu setili, kao što se sete za svakog drugog huligana – da stave obaveznu meru kućnog pritvora ili zabranu napuštanja stana, da ne bi bili u kontaktu sa svedocima? Kako se tada nisu toga setili? Nego odmah u pritvor među narkodilere staviš policajce”. Sovrlić: Kako to tumačiš? Zorić: “Pa vrišti da je osveta”.
O izvorima i radu
Na pitanje kako je izgradila odnos sa izvorima u različitim institucijama, Zorić priznaje da nije sigurna da li bi imala ponovo snage za tako nešto, ali ističe da je na početku najbitnije bilo biti na terenu:
“Da objasnim, moji izvori dolaze iz sfere hitne pomoći, urgentne medicine, vatrogasnih jedinica, policajaca, inspektora… Svi ti ljudi iako me zovu, iako mi jave, jave mi isključivo zato što je nešto javni interes”.
“I onda kad se pojavljuješ na terenu, to je prilika da upoznaješ ljude…” – kazala je, dodajući da je to podrazumevalo godine rada bez odmora.
“Javni interes jeste svaki poginuli, pa i povređeni u saobraćaju. Zato što kroz saobraćaj vidimo koliko smo nebezbedni, koliko smo podivljali, koliko smo sebični, koliko bezobzirni… Vi kad pogledate crnu hroniku jedne zemlje ili države, vama je poprilično jasno kompletna društveno-socijalna situacija”.
Na pitanje šta govori “naša” crna hronika, Zorić odgovara: “Pa, prozlili smo se teško, eksplodirali smo, mi smo, imam utisak, duboko traumatizovana nacija sa kojom niko nije radio na oporavku još od mnogo decenija unazad”.
“I tako nekako smo decenijama učeni da volju i slobodnu misao trampimo za kredit. Za nešto na kredit”. “Naučili smo mi da ignorišemo to što je komšija proglašen za državnog neprijatelja, da ćutimo dok ne zakucaju na naša vrata, poprilično smo mi naučeni na to”.
Osvrnula se i na važnost ponašanja novinara na terenu i u trenucima kada izveštava o nesrećama, pa i ubistvima: “Trudiš se da budeš dostojanstven. Moraš da budeš svestan da je neko i unesrećen tu, da li je ubijen u nekom kriminalnom obračunu ili u sabraćajnoj nesreći, poštuješ i to telo. Ne možeš da budeš raspoložen na takvim događajima, moraš da naučiš da budeš tih, kako prilaziš, da ne narušiš mesto događaja, da ne upropastiš neke dokaze. Kada snimaš, moraš da naučiš da snimaš, tako da ljudi mogu to da gledaju i da čuju najvažnije vesti uz jutarnju kafu, a da im ne pozli. Moraš da budeš svestan da sve to što snimiš i što ćeš da kažeš – da gleda i porodica. Moraš da paziš kako si sročio”.
O medijskoj slici u Srbiji
Medijsku sliku u Srbiji opisala je kao “prepunu grozota”.
“Neko ne poštuje kodeks novinara, ali kaže da je registrovan kao mediji. I sad se on zove novinarom isto kao ti i ja. A objave recimo iskaz, za nešto što je svima shvatljivo – Koste Kecmanovića. Da li je iskaz Koste Kecmanovića, koji je označen strogo poverljiv – javni interes? Iskaz deteta? Da li je on javni interes ako je označen oznakom strogo poverljiv? Ja mislim da nije. Mislim da je objavljeno radi ekskluziviteta, ne radi javnog interesa” – objašnjava Zorić.
Ističe da kada se u novinarstvu radi samo zbog klikova i eksluziviteta da je to i bezosećajno i bezdušno.
“I možemo se mi tu kriti iza novinarstva. Na posletku će uvek biti jasno o čemu se tu radi. I da se radi o nekom profitu, to su profiteri” – dodala je ona.
Na pitanje kako da se borimo protiv toga, Zorić navodi tako što i sami čitaoci moraju da odluče da će radije platiti kvalitetan medijski sadržaj.
“Znam jednog kolegu koji je počeo da radi u tabloidu i ja kažem – ‘kako si se snašao?’. On kaže ‘mislim da sam se dobro snašao, rekao sam za početak ne smeju da se izmišljaju vesti za dalje ćemo se snaći’. To je dobar početak da se isprave neke stvari. Za početak – da objavljujemo istinu. Doći će neki mladi ljudi koji će postaviti standard, kojima će doći do zasićenja svega ovoga” – dodala je.
Ona kaže i da je ohrabruje to što vidi kod mladih preziru jeftin sadržaj koji im se nudi i veruje da je sve više takvih mladih koji znaju šta žele, odnosno ne žele.
