U intervjuu za Radio Goraždevac Kan je, između ostalog, izjavila da je najveći problem za srpske novinare pristup informacijama na maternjem jeziku.
Kakvi su Vaši utisci o problemima sa kojima se suočavaju mediji na srpskom jeziku na Kosovu?
Za srpske medije glavni problem je pristup informacijama na srpskom jeziku, naročito u kosovskom parlamentu gde tokom sednica prevod nije uvek dostupan, pa je veoma teško da izveštavaju o tome šta je rečeno. Problem je i pristup zakonima i drugim dokumentima koji su na srpskom jeziku dostupni sa vremenskim zakašnjenjem u odnosu na to kada su objavljeni na albanskom. Predstavnici srpskih medija smatraju da zato nisu u stanju da na vreme izađu u susret potrebama svoje zajednice.
Kada je reč o pristupu informacijama spomenuli ste pitanje jezika. Problem je i komunikacija jer političari u Prištini nisu spremni da daju intervjue medijima na srpskom jeziku. Isto tako, i srpski političari ne komuniciraju sa određenim medijima. Zidovi su sa svih strana, kako onda pravovremeno i tačno informisati građane?
Naravno da postoji puno problema. Kada je reč o jeziku, želela bih da dodam da postoji Poverenik za jezike u kancelariji premijera Kosova, tako da ipak čine neki napor u vezi s tim problemom. Takođe, postoji Poverenik za pristup informacijama, a čula sam i od medija na srpskom i od medija na albanskom jeziku pozitivne komentare o njegovom radu, odnosno da se popravila situacija kada je reč o slobodnom pristupu informacijama. Kada je reč o dostupnosti političara medijima, potpuno ste u pravu. Svuda, i u Beogradu, i u Prištini, političari bi trebalo da odgovaraju građanima, uloga medija u tome je veoma važna omogućavaju građanima da čuju šta političari rade. Predstavnicima skupštine sa kojima sam se srela u Prištini savetovala sam da usvoje etički kodeks, nadam se da će se to dogoditi. U Beogradu, u parlamentu razgovarala sam o tome da parlamentarci imaju veoma visoku zaštitu slobode političkog govora, ali moraju da je koriste odgovorno i da budu otvoreni za sve medije. Čula sam da neki političari ne žele govore za određene medije, što nije dobro. Oni moraju biti odgovorni i otvoreni za sve ukoliko žele da budu u javnom prostoru, bez obzira iz koje medijske kuće dolaze pitanja, sve dok ih ti mediji tretiraju na fer način.
Kada je reč o slučajevima neistraženih i neprocesuiranih ubistava i nestanaka novinara na Kosovu, da li postoji nešto što Vi kao sprecijalna izvestiteljka za slobodu mišljenja i izražavanja možete da uradite, posebno uzimajući u obzir kako ubistva novinara utiču i na osećaj slobode i bezbednosti u društvu?
Pokrenula sam ovu temu u razgovoru sa vlastima na Kosovu jer je svako ubistvo novinara, kako ste rekli, veoma opasno jer utiče na sve novinare, šalje poruku, naročito kada smo suočeni sa nekažnjivošću tih zločina, kada istrage nisu završene, kada nema suđenja. Takvo stanje stvari je u suštini poruka da nekažnjeno možete ubiti novinara i na taj način zaustaviti slobodu govora. Zato je veoma važno, a naglasila sam to na Kosovu, da dođe do istraga, da se one završe i da se osigura pravda. Ovi slučajevi datiraju od pre 20 i više godina, ima 17 nerešenih slučajeva. Postoji specijalni tužilac, ali sa njim se nisam srela. Pokrenula sam tu temu sa drugim tužiocem i ovu temu ću staviti u svoj izveštaj.
Sreli ste i sa novinarima redakcija na albanskom jeziku na Kosovu. Kakvi su Vam utisci o komunikaciji dve medijske zajednice i o izveštavanju jedne o problemima i temama druge – albanske, odnosno srpske zajednice?
Na RTK postoji drugi program na srpskom jeziku, tako da ima neke saradnje između albanskih i srpskih medija. Takođe, ima i onih koji se smatraju nezavisnim srpskim medijima, nemaju veze sa Beogradom i osećaju se veoma izolovano. Medijsko tržište je zasićeno, ima više medija nego što mogu komercijalno da prežive. Uzimajući u obzir veličinu zajednice, veoma je teško izgraditi model na bazi resursa te zajednice. Tim medijima je potrebna neka vrsta podrške međunarodne zajednice, oni je dobijaju, ali ta podrška mora biti održiva.
A kada je reč o govoru mržnje? Kako su Srbi predstavljeni u medijima na albanskom jeziku, odnosno Albanci u pojedinim medijima u Beogradu?
Postoji bolna istorija. Mora mnogo da se radi na izgradnji svesti, ne može se sve rešiti zakonima i propisima. Potrebni su zajednički programi za albansku i srpsku zajednicu, da se ljudi okupe, da se bave problemima jednih i drugih, da bi bili u mogućnosti da žive zajedno. To je ono što bih nazvala “radovi u toku”. Mora još mnogo toga da se učini na izgradnji razumevanja među i unutar različitih zajednica.
