„Ohridski sporazum je međunarodna obaveza, iako nije potpisan. I važeći je“, izjavio je nedavno specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Peter Sorensen, poručivši da preuzete obaveze moraju i da se poštuju. Slične krilatice iz EU čuju se više od tri godine, a zvaničnici Beograda i Prištine o ovom pitanju oglašavali su se sporadično, uglavnom izjavama skrojenim tako da prijaju uhu domaće publike, piše Insajder.
U međuvremenu, položaj Srba na Kosovu pogoršavao se iz dana u dan, a odnosi dodatno zatezali. Opšti utisak je zato da sprovođenje sporazuma o normalizaciji odnosa napreduje, u najmanju ruku, ograničenim tempom – a nisu pomogla ni razna proizvoljna tumačenja njegove pravne obaveznosti tokom godina i nedostatak političke volje s obe strane.
Mada koren problema ne leži samo u odsustvu volje Beograda i Prištine, ocenjuje se u novom „Izveštaju iz senke o stanju normalizacije odnosa Srbije i Kosova“ objavljenom na sajtu Centra za evropske politike (CEP), već i u samoj arihtekturi čitavog procesa. Iliti posredovanju Evropske unije.
Prema oceni u novom izveštaju, trenutni zastoj je, između ostalog, posledica i nepotpisanih obaveza, nepreciznih formulacija, slabe uslovljenosti i asimetričnih podsticaja. A sve to je, dodaje se, nesprovođenje obaveza iz sporazuma učinilo racionalnim izborom za obe vlade i istovremeno onemogućila posrednika da efikasno obezbedi primenu preuzetih obaveza. Tako je konačna ocena izveštaja da je tri godine nakon Ohridskog sporazuma implementacija još uvek u ranoj fazi, dok ukupni nivo sprovođenja obaveza iznosi svega 21,1 odsto.
Sporazum je, inače, dogovoren 27. februara 2023. u Briselu, dok je njegov Aneks o sprovođenju usaglašen 18. marta iste godine u Ohridu u Severnoj Makedoniji. U aprilu 2024. države članice EU usvojile su izmene pregovaračkog okvira za Srbiju, čime su obaveze iz Ohridskog sporazuma i Implementacionog aneksa zvanično ugrađene u Poglavlje 35. Od tog trenutka, napredak Srbije u ovom poglavlju formalno se ocenjuje i kroz sprovođenje obaveza iz sporazuma.
Strateški direktor Centra za evropske politike (CEP) Miloš Pavković i jedan od autora Izveštaja, u razgovoru za Insajder ističe kao važan i nalaz da nijedan od 11 članova sporazuma nije u potpunosti implementiran nakon više od tri godine.
„Nedostatak političke volje dve strane i nedovoljni podsticaji Evropske unije deluju u sinergiji. A poseban uticaj imaju i unutrašnja politička dešavanja koja diktiraju tempo dijaloga. Status kvo, čini se, odgovara i Beogradu i Prištini i odlično im ide na ruku, dok EU gubi na kredibilitetu. Jer, prolaze godine, a značajan zastoj u normalizaciji je i dalje prisutan“, kaže Pavković.
Kako trenutno stoje stvari?
Jedna od preporuka je, s tim u vezi, da EU mora da bude proaktivnija, odnosno konkretnija. Jer, kaže Pavković, politika konstruktivne dvosmislenosti nije isplativa, budući da proizvodi više štete nego koristi.
„Mora da izađe sa jasnim koracima i planom šta dalje, sa preciznijom interpretacijom sporazuma i nekim finalnim rešenjem. U suprotnom, kada se stvari ostave nedorečene, interpretacije Beograda i Prištine idu u tolike ekstreme da to postaje nepomirljivo“, predočava sagovornik Insajdera.
Izveštaj skreće pažnju i da Priština uporno odbija da sprovede u delo član 7 koji predviđa i formiranje Zajednice opština sa srpkom većinom (ZSO). Beograd, s druge strane, ne sprovodi članove 4 i 5, kojima je predviđeno da se ne protivi članstvu Kosova u međunarodnim organizacijama. Uz to, nijedan od 11 članova nije u potpunosti implementiran, premda je stanje nešto drugačije kada je reč o Implementacionom aneksu. Prema rezultatima Izveštaja, sprovedeno je nešto manje od polovine dokumenta (45 odsto), uz četiri tačke od ukupno 12.
„Neki napredak postoji i nije da ništa nije implementirano, ali to je nedovoljno u kontekstu vremenske distance od tri godine. I, postoji ozbiljan zastoj u domenu teških i senzitivnih političkih pitanja. Onda dolazi do prebacivanja odgovornosti na relaciji Beograda i Prištine, postavljaju se uslovi“, navodi Pavković.
I to nije sve. Pavković napominje da je problem što domaća politička situacija u velikoj meri diktira tempo dijaloga.
„Politički je vrlo neisplativo za aktere, ko god bili glavni pregovarači, Vučić ili Kurti, da bilo šta konstruktivno urade u dijalogu, jer im ne donosi glasove, a samim tim ni podršku. S druge nema podsticaja iz Evropske unije, niti angažmana da se krene s implementacijom. I onda imamo ovakav rezultat“, kaže sagovornik Insajdera.
Lošiji položaj Srba na Kosovu, ali i pregovaračka pozicija
Početkom prošle godine imenovan je i novi specijalni predstavnik EU za dijalog Beograda i Prištine Peter Sorensen. Pavković navodi da su njemu u velikoj meri bile „vezane ruke“, s obzirom da su na Kosovu od tada održana tri izborna ciklusa.
„U poslednjih godinu i po dana Kosovo je imalo vladu u punom kapacitetu svega 20 dana. U tom kontekstu Evropska unija pasivizuje dijalog. Vlada i dalje nije formirana nakon junskih izbora, a izlazak na birališta se do kraja godine očekuje i u Srbiji. Da li to onda znači da još godinu dana ili šest meseci nećemo imati nikakav napredak u dijalogu? To pitanje ostaje otvoreno“, dodaje Pavković.
Naposletku, ističe on, EU mora da se odrekne dvosmislenosti. Odnosno, objašnjava Pavković, spornih članova. Prema njegovim rečima, EU mora Prištini jasno da stavi do znanja da očekuju da statut ZSO koji je Unija sama predložila, bude i usvojen.
„A Beogradu što se tiče članova 4 i 5. Potrebno je u tom smislu otkloniti prostor za sumnju i proizvoljna tumačenja. EU mora da se postavi kao akter koji je zadužen ne samo za posredovanje u dijalogu, već i interpretaciju onoga što je dogovoreno, potpisano ili nije potpisano, kao i da iskoristi mehanizme kojima će kazniti aktere u slučaju nazadovanja ili zastoja u procesu. Bez toga neće moći da se napravi korak napred u daljoj implementaciji, a mislim da će i sama EU shvatiti da je to neophodno“, kaže Pavković.
Upitan o stanju na terenu i položaju Srba na Kosovu tri godine nakon postizanja Ohridskog sporazuma, Pavković ističe da je zabeleženo mnogo tenzija, jednostranih poteza, dok je položaj srpske zajednice danas gori.
„Njihova prava i slobode su limitirane i ograničene u odnosu na period pre tri godine. Lošija je i pozicija Srbije u pregovorima, zbog niza događaja među kojima je Banjska. U svemu tome je na kraju profitirala vlada u Prištini, koja je jednostranim merama u značajnoj meri promenila stanje na terenu i otežala poziciju Srba, a istovremeno i pregovaračku poziciju Beograda u dijalogu“, zaključuje Pavković za Insajder.
Ohridski sporazum nije formalno potpisan, ali su obe strane, u okviru dijaloga pod okriljem Evropske unije, prihvatile da ga sprovode. Sporazum predviđa da Beograd i Priština razvijaju dobrosusedske odnose zasnovane na ravnopravnosti, da obe strane međusobno priznaju državne simbole, dokumenta i nacionalne isprave. Obavezale su se i da će se sporovi rešavati mirnim putem, kao i da će se obe strane uzdržavati od pretnji ili upotrebe sile. Priština se tada obavezala da će uspostaviti odgovarajući nivo samouprave za srpsku zajednicu, uključujući sprovođenje ranije dogovorene ZSO.
